Пресеравања Дадана Добрињског

Мили Боже ја што воли срати
онај Дадан, Перин син првенац.
По властели тај зна ударати
њима дође к'о веш машини каменац.

Те га хоће вјешат' на бандере
првоборци последњега рата.
Вазда блати славне каријере
из општине врлих делегата.

Нема стида а ни мало срама
те прозива вожда и војводе.
Кад блогује, тад наступи драма,
к'о трн клети у очи убоде.

Не зна шутит' ко' остала раја
која тражи 'љеба и игара.
Он је извор свакаквих белаја
ноћна мора свих политичара.

Па поткачи браћу новинаре
због програма телевизијскога.
Никако га не могу да сваре,
докле више, милога ти Бога !?

Те га мрзи пола Лукавице,
а пола се од њега сакрива.
Јал' су они јадне кукавице
јал' се мудро склањају од срања.

А он опет наставља по старом
те критиком у мозак их гађа.
Гризе, боде и то пуном паром,
онакав се само једном рађа.

Уздам се у се и у своје статусе

- Једна стара легенда каже да је Рогој некада био висок као Монт Еверест али да су га Кал'новчани утабали док су се досељавали у Сарајево.

- Перо ми је дао ултиматум: морам се оженити до краја године. Иначе ће ми увести санкције на коришћење стамбеног простора. Дакле, или брак или под шатор.

-  Калиновик се у давна времена звао Кучево. Без "Р", мада би му пристајало и то. (Поново отварам фронт на Рогоју)

-  Када видим ко је све одборник у локалним скупштинама, помислим да је народ који их је бирао пук'о или се зајебава

-  Жеља ми је да се запослим на Бироу за запошљавање. Колико сам већ тамо, тотално сам се уклопио. Да хоће она Зора опет на трудничко па да ја улетим.

-  Печем ракију. Надам се да се неће поновити ситуација од прошле године када је цијела улица три дана халуцинирала од испарења. Четрдесет људи је пријавило полицији да је видило богињу Шиву.

-  Замишљам своје вјенчање. Тиги матичар (замисли Шеховац), безбожни поп (иницијали П.Г.), свадба у Родеу (ласо , шешир и револвер оставите у гардероби). Родбина - 75% у СДС-у (тврда струја Берјан- Бабаљ). Пјеваће ми "Вози ме на Пале" мада немам претјерану жељу да идем рего. Ђевер Нане у екстази са све запаљеном бакљом. Перо се наложио па командује к'о да је усред Церске битке. Млада због треме попила три апаурина па кулира и кикоће се. А ја се у одијелу крећем к'о патак са истетовираним лажним осмијехом на уснама. Машала, машала, кум бацио...

-  ШЕЈСБУК: Друштвена мрежа за Ше'овце, Шешлије и Шућуре.

-  Вантјелесна оплодња: Сваки пут кад одем да се јавим на биро, она Зора што ради тамо затрудни. Има нешто у мојој књижици.

-  Још само мјесец и десетак дана до истека Периног ултиматума по коме имам двије опције: да се женим или да се селим. Данас ме водио у Меркатор и показивао шаторе и опрему за камповање.

-  Ја' моје радости. Коначно да видим тај трамвај ! Исто воз, матере ми, само што је мањи и иде кроз град.  Причали су ми људи ал' им нисам вјеров'о.

-  Моја скромна викендица. Некаква криза стисла јаране, једва сам фасаду ударио. Да није било донација израелске амбасаде (морам додати скромне, Ћифути су то) још би блокови штрчали. А сад ме зајебава брава па ћу морати звати Додика да је отвори. Чуо сам да је недавно отварао зграду факултета на Палама.

-  ELTA KABEL, а шта мислите да се почнете бавити пољопривредом ? Ово са интернетом вам очигледно не иде. Имам неописиву жељу да вам почупам све каблове !

-  Јутрос се пробудим и доживим шок. Крвав чаршав испод мене. У оном страху сам очекивао да Перо уђе у собу и каже: "Не плаши се сине, сад си постао жена."

-  Зовем ја њу да се нађемо преко викенда а она каже да не може, има неку свадбу. Рекох, к'о да баш мораш бити цијели дан тамо. А она мени: Па... морам. Ја сам млада.

-  У Еуру је сједило шест Трапара и два обична човјека. ( Sanja Trapara, из збирке "Сањицина сабрана недјела" )

-  Ја сам писменије људе виђао под шатором на теферичу у Бргулама од ових "одбо(ј)рника" у градској скупштини. Шпрдња тотална.  Још кад се онај поче сам себи захваљивати... шега !

-  Неки су љубоморни на највећег сина Добриње па говоре како је идол човјечанства ту титулу сам себи дао. Али Мојмило је свједок како је Дадан једном питао пречасног оца Перу да ли у нашој светој лози има идиота и да је он одговорио: Ти си НАЈВЕЋИ СИНЕ ! Дакле, жалите се створитељу људског савршенства.

-  Ситне душе и злобници желе да посвађају Ше'у и мене, не схватајући да су Спартак и највећи син Добриње јавне личности и да повремено морају улазити у полемике. К'о да би он свом клубу дао име Трап(ара) да ме не воли. Размислите о томе. 

-  Загрљен сјенкама два горостаса, Игмана и Требевића, живи један град. Рођен из пркоса и невоље. Обиљежен издајом, као ожиљком. Дјечачки наиван, расте без правих родитеља. Сироче које је свима криво. Град без љубави. Мој град.

-  Одборници СО Источна Илиџа не дају своје паушале к'о зјеницу ока свога ! Па реално јаране. Сједиш четири године у клупи, не причаш ништа а лова капа. Јес' да ти гуза мало отекне ал' јебаји га.

-  Мене мрзи пола Лукавице
и тридесет посто Митровице.
Ал' не брине та процјена дику,
мене воле у мом Кал'новику !

-  Рођењем највећег сина Добриње 1979. године, Југославија је постала тијесна за двојицу вођа народа и народности. Непуну годину касније Тито је умро. Размислите о томе.

-  Не каже се џаба да су очи огледало душе. И заиста, у нечијем оку лако можеш видјети радост, љубав, искреност. Али и злобу и завист. Зато избјегавам погледе. Бојим се шта ћу видјети.

-  На подручју Добриње учестале су пљачке кладионица, продавница и обијање станова. Полиција је у дефициту са људством па не може покрити цијели терен (у мом насељу старији људи причају да су једном видјели полицајца). Надам се да ће наш комшија и начелник Ковач организовати неку врсту "Народне страже" па да се бранимо од криминалаца. Ми смо Пеђини - Пеђа је наш !

-  Колику бујну машту имају жене најбоље показују њихови разноврсни начини да одбију позив на пиће.

-  Драга тетка. Ја знам да је тешка ситуација у Америкама и да једва састављате крај с' крајем. Скуп је Чикаго. Само једна фешта суботом у клубу исељеника однесе масу лове на музику. Још ако те погоди нека "патриотска" их ! А и дијелови за џип су масни Бога ми. Зато сам ја одлучио да ти пошаљем ценера марака. Нека ти се нађе. И ти се мени пружала моралну подршку.

-  Синоћ сањам како сам постао начелник Источне Илиџе. И прва ствар коју сам урадио приликом преузимања функције је било пребацивање појединих преко ограде у двориште Казнено-поправног завода "Кула". Диктатура сине, нема лабаво.

-  Антагонизам између Трапара и Шућура иде чак до тога да измишљају рођачке и кумовске везе, само да не би склапали бракове међусобно. Нико неће нечисте крви.

Боже помози па низ Вељине

Дуго смо чекали да уреди простор око цркве Светог Василија Острошког на Вељинама. Храм који је на идеалном мјесту заиста заслужује поплочане стазе, засађено цвијеће, траву. Али како код нас вазда нешто крене наопако тако смо добили стазу која се од цркве спушта према Добрињи 4. Дилема је да ли је то пјешачка или боб стаза ? Замислите само када поледи тај слој асфалта. Већ видим баке које у цркви пале свијећу вишка за неизвјесно спуштање ка својим домовима. Као разлог оваквог накарадног идејног рјешења (логика каже да су ту требале бити степенице) један "истакнути" локални политичар рече да су инвалиди тако захтјевали. Па сине мој, када се инвалид у колицима залауфа одозго зауставиће се на Отоци ! Онако лаички размишљам у чему је цака. Да ли су хтјели да оперу коју марку на асфалту или је опет по сриједи тотални идиотизам. Како год окренеш, бићемо у прилици гледати суперсонично спуштање грађана низ Вељине, ломове екстремитета и вјероватно најбоља пролазна времена такмичара "Источносарајевског рулета". Помози Боже... оп оп оп !

Наш локални апартхејд

Ових дана обиљежиће се и прва годишњица нашег локалног, медијског, апартхејда. Инспирисан одласком највећег борца против сегрегације, Нелсона Манделе, присјећам се тих немилих сцена са руководством РТВИС-а. Наиме, позан сам на радио гдје сам требао гостовати у омладинској емисији "Перспектива" и требао сам причати о хуманитарној акцији за Космет као један од организатора исте. Али на улазу у РТВ Бастиљу услиједио је шок: моје гостовање је забрањено од стране Слађане Братић ! Разлог је "моје лоше мишљење о тој медијској кући". Онако револтиран дотичној госпођи(ци) сам споменуо мајку у конотацији сексуалних активности. И хајка је почела. Поруке и позиви пријетњи у касним ноћним сатима од стране њених радних колега. Изморени лажним обећањима оних који су им били гаранција да ће редовно добијати плате и чији су политички инструмент били, у мени су пронашли главног кривца за свој безнадежни положај. Нисам одустао од свог мишљења да се радило о случају идентичном активностима Министарства пропаганде Трећег Рајха и да је Братићка изигравала Гебелса. Ступио сам у контакт са РАК-ом тражећи савјете како да тужим "Вермахтовце". Чак сам и главног и одговорног уредника РТВИС-а контактирао да се изјасне: да ли је то званични став њихове куће да ми се забрањује гостовање или је то лични чин симпатичне гђице. Наравно, одговор никад нисам добио. Али, пошто нисам звијер каквог ме представљају ти новинари и помоћно особље, одустао сам од тужбе сажаливши се на стање у коме се налазе. Али и дан данас тражим ЈАВНО ИЗВИЊЕЊЕ због дискриминације којој сам био изложен. А како је настала моја неподобност за њих ? Вјеровали или не, због моје изјаве да ми се не свиђају емисије о ватикану и папи које емитују. Као додатни аргумент сам навео како су потписали споразум са РТС-ом и да ми је логичније да од њих изимају едукативни материјал за наше грађане. Тадашњи директор Александар Костовић је на то додао и моју изјаву како се на њиховој телевизији запошљавању само страначки кадрови СДС-а и њихових сателита. Па зар то није истина, мој профа ? Једна локална телевизија је постала уточиште за 40 људи који су ту буквално угурани без потребе али да би се обезбједило пар гласова више. То што су оптеретили ионако сиромашан буџет био је увод у пропадање РТВИС-а. Годину дана послије, наша локална РТВ више није занимљива бившим налогодавцима, радници су препуштени на милост и немилост, а понеки још увијек у мени траже извор својих невоља. Заборављају да сам био међу првима који им је послао писмо подршке када су штрајковали. Почео сам са Менделом, завршићу цитирањем овог борца за правду: "Добро сам знао да тиранин, баш као и онај који је потлачен, мора да буде ослобођен. Човјек који другом одузима слободу је заточеник властите мржње, затворен иза решетака својих предрасуда и скучености ума..."

Драги мој (не)пријатељу...

Како започети нешто што је већ одавно завршено ? Ти и ја више нисмо "добри јарани које пара купит' не може". На раскрсници смо се одлучили за различите путеве и свако је одјездио ка неком свом циљу. Остала је она табла са путоказима као успомена на крај и два нова почетка. Оно што ј... наше коке а није пијетао, у мом случају је онај самодеструктивни остатак раје из предратне Југе (коју ти волиш више од мене, а још је и не памтиш добро). Тада је важило: ил' си раја ил' си папак. Е сад, пошто нема раје а нисмо сви папци, морамо тражити неке нове, модерније термине за квалификовање. Знам ја, бивши пријатељу, да сам чудна фела. Так'а ми нафака. Знам и да често иритирам неким својим баљезгањима. Али никад у њима није било злобе. Па чак и када си сваку моју ријеч помно анализирао, тражећи сумњиве елементе, нисам се љутио. Ни онда када си ту моју ријеч извртао и преносио (нећемо сада коме) да би себи обезбједио покоји поен. Шутио сам, онако јарански. Вјеруј, и онај поглед испод ока сам занемарио. Хај реко', контам упала му трепавица па шкиљи. Све сам то игнорисао. Ал' знаш ону раскрсницу са почетка краја ? Видиш, ти си кренуо у поновно лутање и тражење себе. И опет ћеш морати студирати нечије ријечи, извртати их и преносити у стилу сеоских баба трачара. Можда и поентираш негдје. А ја, намћор какав јесам, наишао сам на утабану стазу. Онакву какву моји табани могу да подносе. И не осврћем се. нема тамо иза шта да се види. Понека треба због које смо се надметали, пар пива и можда нека кафа. Безвриједно. А ако се некад и сретнемо, ја ћу ти поновити оно као и првог пута: нема код мене увијања. Што на уму, то на друму. Па немој поново трошити вријеме за анализе. Попићемо пиву и ко га је...

Празник који не могу да славим

Данас се навршава 18 година од потписивања споразума у Дејтону којим је престао рат у БиХ. Овај датум је државни празник у Р. Српској, нерадни дан... све је спремно за славље. Али више од 150000 сарајевских Срба једва чека да овај дан прође. Јер нас су тада продали. У прекрајањима мапа, уз ко зна колико чаша вискија, вожд Милошевић је оловком прецртао Српско Сарајево. Амерички банкар, атеиста и плашљиви муж Мире Марковић, погазио је све жртве и године борбе народа са ових простора. За узврат нам је дао прелијепе пејзаже Скелана, Братунца, Шековића... Док се уз пригодне свечаности обиљежава овај датум, уз специјалне емисије на телевизијама, мени су у глави они тмурни стихови "Неко плаче, неко пјева, жао ми је Сарајева...". Ја НЕ МОГУ славити овај празник !

Смејем се а плакао бих...

Искористите ово мало времена док још увијек постоји РТВИС (дефинитивно су им сви окренули леђа и полако могу распродавати опрему) па гледајте сједнице Скупштине Града Источно Сарајево. Неодољиво подсјећа на Топ Листу Надреалиста. Ликови су, к'о што би млади рекли, за медаљу! Вјерујте ми, ја и не слушам шта причају већ само бленем у њих к'о теле у шарена врата. И оплачем од смијеха, сваки пут. А онда ми у секунди нестане осмијех са лица кад схватим о каквим се хошташлерима ради. Од неписмених бараба, бивших криминалаца, вјечитих улизица... јој ! Црни дане, а црна судбино! Па има ли овај народ бар мало памети када гласа за ове "трибуне" ? Мене је стварно стид чињенице да о мојој судбини одлучују они. Црвеним се од срама да су можда баш моје комшије, моји другови, дозволили овој багри (да, рекао сам управо тако) да нас силује у мозак. Не требамо чекати "судњи дан" - апокалипсу. Тај дан се давно десио. К'о што би рек'о доктор Арсла: осјећам се к'о крме у Техерану.

Ни црвени ни плави

За кафанским столом се може чути свега и свачега. Сви су политчки аналитичари и врсни познаваоци друштевних токова. Прегршт идеја, критика и пројеката за побољшање животних услова. Револуција на помолу. Али када конобар донесе рачун и када се изађе из задимљене просторије, распрши се и посљедњи пламичак воље за промјенама.
Источна Илиџа - општина у којој СДС, тачније једна од интересних група у оквиру некадашњег националног покрета са почетка деведесетих година прошлог вијека, влада скоро пуне двије деценије. Створен је утисак да су се и сами уморили од улоге "предводника народа". Буџет је некад био дупло већи од сусједне ИНС, сада су улоге замијењене. Ресурси су потрошени, и корист добија само мала, одабрана, групица на врху. Наравно, не треба заборавити ни сателите - ПДП (на чијој сам листи и ја био некад, да ме не би прозивали да то кријем) и симпатична екипа Зоке Трапаре, за коју не могу поуздано да кажем којој странци тренутно припадају. са друге стране јалови СНСД, изморен унутрашњим превирањима и без лидера. заједно са читавом плејадом малих странака, они као опозиција чврсто држе своје позиције. Неспремни да преузму улогу замајца промјена. Одговара им да са дистанце посматрају развој догађаја. А шта ја са оном масом младих и перспективних, а остварујем контакте са таквим, који имају потенцијала и воље ? Како су се изгубили у вакууму између плавих и црвених ? Увјерен сам да би кроз неки вид грађанске иницијативе на наредним локалним изборима освјежили тмурно политичко небо, и са два-три одборника могли креирати нови курс наше општине. Суморном котрљању кроз неплодне године убризгали би нову крв.Мислим да је то нужно, само их треба пробудити. Заспали су за столом.

Почело је

Иако званично још увијек није почела предизборна кампања за изборе 2014. године, реторика својствена том периоду колективног лудила већ се увукла у мозгове и језике малих и великих чланова политичких странака. Варнице прште на све стране. По једнима, Додик је највеће зло које се десило Републици Српској и само се чека Вучић да га политички сахрани. Други пак своје противнике квалификују као остатке мафијашке организације која је својевремено убиствима рјешавала своје проблеме. Најављују се референдуми за смјене начелника, комбинују се нове скупштинске већине, све гласније се чују поклици за "коначни обрачун". И све се своди на то: ширење мржње. Ријетки су случајеви да неко од политичара понуди конкретне пројекте и програме. То постаје небитна ствар у борби за фотеље. А народ као народ - једва дочекао теферич па се укључио у вербалне бојеве. Ево гледам постове мојих пријатеља и чуду се чудим: до јуче смо се шалили и заједно коментарисали неке ствари а већ данас "њих двојица" су заузели гардове и гледају се преко ока. А имамо још скоро годину дана до убацивања милих нам листића у чаробне кутије. Ваља скупити снаге па издржати.

Биће 'љеба, дао си народу игара

Какав сјајан перформанс младог и перспективног политичара ! Додуше, није остварио неки крупан политички поен који би народу донио побољшање услова живота или бар наду да ће се то десити. Он је само закорачио на степеницу више у свом походу ка врху странке зване СДС. Јесте ли гледали троминутно ћутање Дарка Бабаља у парламенту БиХ ? Ту представу намјењену послушној маси "заокруживача редног броја" наш народни трибун заврши ријечима које прије приличе неком уморном продавачу куваног кукуруза него озбиљном парламентацу. Али он је успио да покрене ланчане оргазме у мјесним одборима, бабе доживљавају нову младост а омладинци, онако озарени, препричавају "подвиг" свог идола. Дарко, ево јавно признајем: свака ти част ! Заиста си ненадјебив манипулатор безличне народне масе. То треба знати. Небитни су сви остали који мисле да си се понашао као јалијаш. А вјеруј ми да сам био скептичан у погледу твог политичког ангажмана на почетку. Мислио сам да се никад нећеш опростити од навијачке трибине и гајбе пиве. Погријешио сам. Махер си.

Неки нови клинци

Ако смо у бившем систему били приморани да потискујемо свијест о страдању сопственог народа и "морали" да заборавимо јаме, Јадовно, Јасеновац и друга знана и незнана стратишта, зашто данас правимо исту грешку ? Зар овај посљедњи рат и све жртве нису довољне да отворимо очи ? Због чега се олако одричемо националног идентитета ? Не говорим о ширењу мржње већ о одбијању да заборавимо патње нашег народа, државотворну историју и традицију. Перфидним дјеловањем невладине организације са централама у Федерацији БиХ већ су посијали сјеме заборава међу нашом омладином. Како другачије објаснити да један средњошколац из нашег града носи транспарент "Грађанин прије свега", са поруком да национална припадност треба да буде маргинализована ? Осим што несвјесно крши Устав са начелима о конститутивности народа, тај млади човјек гази и борбу свог оца, који се баш због тог рода и имена четири године борио у рату. Да ли је шетња улицом са све америчком заставом на мајицама пораз родитеља у васпитавању своје дјеце ? Испада да су америчке бомбе биле позитивна ствар. Све више атеизма и лажног "братства и јединства" у нашој омладини. Само нашој. Једино се ми стидимо Христа и славних предака. за пар дневница и понеки семинар, спремни су се одрећи сопственог идентитета. Тужно. Не причам ово тек тако, свједок сам ове појаве. Однос према нацији и вјери блиједи из дана у дан. Не би ме зачудило да у скорије вријеме ови вјерни навијачи БиХ (којима не сметају ратне заставе под којима су убијани њихови сународници) почну причати о Србима као агресорима, злочинцима. Понавља нам се филозофија СКОЈ-а. Испирање мозга српској дјеци. И оној са Косова која се утркује да испроба наргилу у неком оријенталном локалу на Башчаршији. Разочаран сам.

Извињавам се

У свом хиперактивном коришћењу мозга, у већини случајева концентрисаног на небитне ствари и особе, можда несвјесно увриједим некога. Нарцисоидност и жеља за експонирањем савлада жељу за разумним понашањем и поштовањем других смртника. Данас, схрван неким чудним осјећањем (назвао бих га синдромом Бориса Тадића) осјећам дужност и обавезу да упутим извињење свима које је мој погани језик споменуо, увриједио или на било који начин довео у непријатну ситуацију.
- Извињавам се високим дужносницима нашег града што их често критикујем и називам неспособним и безидејним. Моја дрскост нема никакво упориште у реалном свијету и заслужујем укор. Апстрактност мојих напора у ове три године да као појединац покушам едукативно дјеловати на грађане са циљем  заштите и континуитета нашег локалног идентитета и уградњу истог у темеље Источног Сарајева је деструктивна дјелатност. Хуманитарне акције које радим заједно са омладином, укључујући концерте, су само кршење неписаних норми о апатији пучанства као идеалном стању за вас.
- Извињавам се и власницима угоститељских локала (посебно оним са дипломом менаџера за "ово и оно") што су их моје ријечи о потреби музеја у граду, у контексту отварања на стотине кафана, страховито погодиле и проузроковале душевну бол. У праву сте када попут Џона Вејна упадате у кафиће и тражите ме са намјером вјешања на стуб електричне расвјете. Ипак је точена пива приоритетнија у односу на неки тамо експонат, којег би свакако покрила прашина.
- Извињавам се планетарно познатим естрадним умјетницама јер сам на најгрубљи начин омаловажавао њихов мукотрпни рад на пробијању међ' славне личности на кабловским телевизијама. Мој укус по питању музике, а који је милионима свјетлосних година удаљен од вашег жанра, није оправдање да са подсмијехом гледам на ваше турнеје по дискотекама од Крешева до Бусоваче. Срам да ме буде јер ви увесељавате средњу Босну.
- Извињавам се свим дјевојкама према којима сам некад у овом мом нестабилном животу гајио осјећаје. Те моје љубави, стихови које сам вам писао и сва она искрена радост коју сам испољавао при нашим сусретима, пуко су бацање времена (и мог и вашег). Та романтичарска искреност није прикладна данашњим трендовима и свакако да је сметња у одржавању међуљудских односа данашњег примјерка људске врсте.
- Извињавам се свим познаницима, другарима и пријатељима, што им пребацим за сваки њихов погрешан потез или за евентуалну дволичност коју испољавају. Чињеница да ме ти ваши гестови повриједе (замислите, имам и ја осјећаје) нису разлог да тражим да сасвим отворено причамо о том. Не држим се утабаног пута "преживљавања" у маси и то је за сваку осуду.
- Извињавам се и самом себи јер често не могу да схватим колико сам (је) наиван у овој џунгли званој живот.

6. новембар - Дан слободе

Поштовани.
Обраћам вам се као легитимним представницима сарајевских Срба, који имате велику обавезу управљати народом, али истовремено (бар би тако требало) и дужност да са народом подијелите сва осјећања, како тугу, тако и радост. Јер ви сте први међу једнаким. Ускоро нам се ближи велики јубилеј - 95 година од како су јединице Друге српске армије под командом војводе Степе Степановића побједнички умарширале у Сарајево. Тај  6. новембар1918. године означио је крај 484 године дугог ропства српског народа на овим просторима (од турског освајања утврђеног града Ходидједа 1434. године). Датум на који сви заједно требамо бити поносни ! Мишљења сам да се може пронаћи начин како би скромно обиљежили овај догађај. Колико су били срећом опијени Срби Сарајлије тог дана најбоље се види из сјећања Маре Љубибратић која је славном војводи подарила ловоров вијенац: "Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вјенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог  човјека, ширимо љубав, братство,  јединство. (…) Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом Хероју и да својим очима види Слободу. (…) Када га је на једном састанку жена, једна угледна муслиманка огрнувши га дивном старинском махрамом у свом поздравном говору замолила да узме и њих у заштиту, одговорио је узбуђено да ће сви грађани без разлике вјере уживати права и слободу.
Бићу слободан па ћу вас позвати да на годишњицу ослобођења нашег некадашњег града (па тим и територије Источног Сарајева) заједно одемо у цркву и запалимо свијеће за све наше сународнике који су вијековима подносили жртву због свог рода и своје вјере, и за све хероје који су положили своје животе за највећи идеал једног човјека - слободу !  И за славног војводу Степу, кога су Срби Сарајлије цијенили и поштовали. Најбољи примјер за то је и говор Живка Нежића који je у име сарајевских добровољаца узео ријеч на сахрани војводе 1929. године: 
Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће."
У име руководства и чланова Удружења грађана "Лига сарајевских Срба", Далибор Трапара.

Отпор жешћем лудилу - тиха герила

Пријатељ и ја сједимо на кафици и разговарамо о стању свијести народа. Колико год смо се трудили да нашминкамо лице нашег грађанства, "акне и боре" испливале су на површину. Стереотипи који нас гуше и спутавају у рационалном размишљању учинили су своје. Постали смо послушни клонови идеалног полтрона власти. Не сви. Постоји једна мала, притајена герила која не насједа на фразе и флоскуле политичара који нас скоро двије деценије трују. Заиста, смијешно је како нас, којима је рат уништио дјетињства и који смо осјетили све страхоте тог рата, и даље "уче" о њиховим херојским подвизима (неријетко пропраћеним струнама гусала) и како су они стварали нашу државу. Ваљда ентитет мајку му ? Чим осјете да се народна маса почиње бунити, одмах испале плотун националних емоција и уз стихове Миломира Миљанића поново успавају већину плебса. И сви смо срећни што је Милош Обилић распорио Мурата, што смо пробили фронт код Солуна и отјерали Швабе. Не сви, понављам. Герила се бори против страначке подоности и самовоље, сумњивих невладиних организација и новопечених академских грађана са купљеним дипломама. Оно што је парадокс у свему јесте да се већина националних телала, врлих Срба и родољуба понекад окити америчком заставом и шири љубав, мултиетничност и бори против мржње. Добро, баш сам безобразан. Морају зарадити који долар да би купли пар српских застава. Резиме је логичан: свако ко се иоле труди да промијени нешто у граду, тражи неке нове садржаје или на своју руку покрене иницијативу да НАШ град уљепша - проглашава се за комунисту, реметилачки фактор.

Од стране бивших чланова партије или њихових потомака. За сада нас држе на дистанци уз помоћ вјерног гласачког тијела састављеног од симпатичних бака и дека и јефтине омладине (мислим на оне који свој глас продају за 40-50 марака). Докле ? До нас је, ми смо на потезу.

О Богу и људима

За себе могу рећи да сам обичајни вјерник. Славим све празнике, идем у цркву и искрено вјерујем у Бога. Дакле, моје вјеровање не иде у фанатизам али није ни комерцијално експонирање. Обични сам раб Божији коме су понекад потребни одговори о смислу нашег битисања. Оно што ме највише збуњује јесте то да је, а тако нас уче, Бог стварао људе по свом лику. Претпоставка је да се у том "лику" подразумијева, не само физички изглед, већ и остале особине нашег Господа. Искључујући свемогуће знање, наравно. Али како је онда могуће да су људи испали ужасно лоше копије свог Творца ? У свом "психопатском" мозгу (како то описа један будући поп коме су омиљене псовке у којима се спомињу Острог, Бог и 'љеб) не могу да повежем доброту Бога и злобу код људи. Да ли је ту по сриједи чињеница да смо рођени грешни па настављамо тим генетским наслијеђем да даље срљамо погрешним путем ? Заиста не разумијем. Често пожелим (нека ми Он опрости) да будем исти као они који носе крст на ланчићу, куну се у своју вјеру али истовремено газе преко других људи зарад сопствених интереса. Зашто баш ја морам тај тешки крст да носим на леђима ? Сви људи су браћа, али нису сва браћа људи. Зар не ? Господ је селективан. Неком да лијеп глас, неком дивну косу, а мени је дао етикету вјечитог кривца. Зашто ? Сав мој труд да угодим људима, да прећутим сву дволичност коју имају и да опраштам за њихове тешке ријечи, обија ми се у главу. Не тражим ја захвалност и клањање пред ногама. Довољан је стисак руке. Већина то не препознаје. Лакше им је ваљда да загрле неког много сличнијег себи. Да ли су и они исти пред Њим ? Хоћемо ли имати иста питања на страшном суду ? Чему све ово ? Зашто ми се не враћа љубав коју дајем ? Да ли сам ја у том дијељењу врлина и мана добио незахвалну улогу ловца на правду. Има ли правде ? Не, не губим ја своју вјеру. Једино ми је она и остала. Само и даље безуспјешно тражим одговоре.

Мрачне душе назваше се патриоти (како је И. Илиџа постала пробушени долар)

Владислав Петковић Дис је још прије 100 година написао пјесму "Наши дани" у којој је на веома реалан али и суров начин описао помрачење свих моралних вриједности и ума српског народа. Предочио је гажење своје историје, своје традиције и појаву лажних родољуба који се богате на муци сопственог рода. Читав један вијек смо имали форе научити лекцију. Пали смо на испиту по ко зна који пут.
У суботу је одржан хуманитарни концерт у оквиру акције "Срцем за дјецу Космета". Група младих људи са којима сам сарађивао је затражила скромну помоћ за реализацију пројекта од стране локалних власти и предузећа. Мало је оних који су одазвали апелу. Начелник Источног Новог Сарајева, Љубиша Ћосић, једини је од политичара (не рачунајући вожда Шеховца који је индиректно помогао акцију, радећи то на своју руку) изашао у сусрет и обезбједио донацију. Остали су се завукли у своје топле фотеље, игноришући позив. Нису се удостојили чак ни одговорити. Баш су дипломатски образовани. И овај концерт смо одрадили без њихове помоћи уздајући се у своје сопствене снаге и неколико хуманих људи. Оно што је мене лично више изнервирало од ускраћивања помоћи, јесте то што на концерт није дошао нити један предтавник Општине Источна Илиџа. Зар та братија која се константно заклиње у Српство и своје ратне подвиге да пропусти ово ? Са говорница нам просипају патриотизам а губе образ онда када га треба на дјелу показати. Тужно и јадно. Селективни однос начелника према грађанима, подобни и они други, "наш" и "њихов". Срамота. Цијело вријеме преиспитујем самог себе да можда понекад не претјерујем у својим критикама на рачун власти. Тек сад сам потуно свјестан исправности својих мишљења. Већи сам Србин од њих. И није у свему овом важна странка којој припадају, или припадамо. У питању је да ли си човјек или ниси. Источна Илиџа је постала бездушна, мрачна и пуна срама. Дис није умро - ту је да нас сваки дан опомиње.
Поред младих волонтера, публике која је присуствовала концерту и начелника Ћосића,захвалност заслужују и пекара "Златно зрно", свештеници Старе цркве и храма Светог Петра сарајевског у Војковићима, Завод за уџбенике и наставна средства, Топлане Источно Ново Сарајево, Милдекс, локали Фиренца, Контра, Ју бар, Храм, Хогар.

Владислав Петковић Дис, "Наши дани" (1910)

Развило се црно време опадања
Набујао шљам и разврат и пороци
Подиг'о се трули задах пропадања
Умрли су сви хероји и пророци.

Прогледале све јазбине и канали
На високо подигли се сутерени
Сви проклети, сви подмукли и сви мали
Постадоше данас наши суверени.

Покрадени сви храмови и ћивоти
Исмејане све врлине и поштење
Понижени сви гробови и животи
Укаљано и опело и крштење.

Закована петвековна звона буне
Побегао дух јединства и бог рата
Обесисмо све празнике и трибуне
Гојимо се од грехова и од блата.

Од пандура створили смо великаше
Достојанства поделише идиоти
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.

Своју мудрост расточисмо на изборе
Своју храброст на подвале и обеде
Будућности затровасмо све изворе
А поразе прогласисмо за победе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове
Од несрећне браће наше, од робова
Затворисмо своје очи и џепове.

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на дивове
Сад сву славу пронађосмо у партији
Пир поруге дохватио све синове.

Под срамотом живи наше поколење
Не чују се ни протести ни јауци
Под срамотом живи наше јавно мњење
Нараштаји који сишу к'о пауци.

Помрчина захватила наше дане
Не види се јадна наша земља худа
Ал' кад пожар подухвати на све стране
Куда ћемо, господо, од светлости и од суда?!

Тиха предаја (како сам заволио Косовку)

Усамљеност је као лавина. Уснила, невина и помало заводљива. Као да неким нечујним гласом призива у свје скуте. А онда, довољан је један глас славуја, једна једина ријеч и претвара се у страшан, смртоносан ковитлац. Тад човјекове мисли неконтролисано бујају, шетајући по ивици реалног. Слушао сам приче како и они који имају неограничен број пријатеља, који се увијек нађу у масама, тону у бездан самоће кад се повуку међу четири зида. Одатле ваљда и она да су пајаци најтужнији људи када скину руменило са образа и смијешни црвени нос. Управо је то бит. Маска, коју носе. Испод ње се осјећају сигурно, непобједиво и престају бити оно што заправу јесу - рањиви. Ја своју маску љубоморно чувам. Дешавало ми се често да лутајући тим пространим пољима самоће, набасам на неку Дулцинеу. Навру тада жеље и полет, добијем снагу да се опет рвем са вјетрењачама и та лавља крв ме тјера да живим. Тад ми свако "њено" писмо буде трофеј. Свака ријеч златни пехар са најбољим вином. Али, кад нам се сретну погледи и кад ријеч треба да постане додир... чаролија престане. Схватим да је заправо све то била имагинарна љубав. Плод маште, и моје и њене. Не кажем да се није развио неки однос, чудан и подсвјестан. Да она треба мене и ја њу. Навика. Обична навика. И све тако у круг, као Сизиф гурам свој камен осјећаја. Спреман да дам љубав а још више жедан да ме неко воли. Живот, немирно море, спреман је да те одведе и у најзабаченије луке, непознатих острва. Тамо гдје никад не би ни помислио да ћеш упловити. Изненада, не сумњајући да ћеш управо ту бацити своје зарђало сидро, вежеш конопац својих мисли и останеш чекајући једног јединог, али жељеног путника. Мене је тај брод судбине бацио на хриди вољене земље, Косова. Овог пута не би то Дулцинеа због које бих ставио оклоп на себе и јуришао на змајеве и зле краљеве. Косовка бјеше, дјевојка. Пред њом сам се осјећао као рањени витез, препуштен њој и њеном крчагу воде. Да ме напоји, да ме умије. Не могу објаснити како, не знам срочити зашто. Само сам главу спустио у њено крило, смирен и вјерујући јој. И са њом је на почетку била ријеч, црне, обичне шаре на бијелом плашту. Био сам убјеђен да је то само још једна у низу игра, вртешка, као и све до сада. Већ спремљен сам стао пред њу, горд и поносан на (мислио сам да сам у тим бојевима одвећ искусан и прекаљен борац) "битку". Али сасјече ме, не мач, не копље или тешки буздован. Око, зелено и чисто, весело и дубоко. Сам себи сам био смијешан колико неспретности и дјечачког страха сам осјетио пре њом. Умјесто да је чврсто стиснем за руку, оштрим погледом заледим, постах јагње. Избезумљен од њеног погледа, осмијеха, гласа. Боже, да ли је то осјећај који сам у ствари цијело вријеме тражио ? Да ли је то златни грал ком сваки човјек тежи? Ако јесте, зашто сам се скаменио ? Мисли су ми сад другачије, чудне и пребрзе. Испред мене је дивљи поток, пун вирова и оштих стијена. Али ја опет имам неодољиву жељу да га прескочим. Бојим се, признајем, али нешто у мени ми говори да морам прећи на другу страну обале. У зелена поља. Сан, волио бих да је све ово сан и да се пробудим усамљен али спреман на познато. Ово ме збуњује, гони ме у незнане предјеле. Колико год се трудио да станем, да се окренем и вратим у своју пећину ( у њој сам спретан и окретан, сричем ријечи и стихове, у њој сам владар свог краљевства) жеља за зеленим оком и меким уснама ме дозива. И у сну, и на јави. Живим за тај трен кад ће ме сирена омамити чаробним гласом и повући у дубине. Јер, предао сам се ја већ, зар не ?

Кад си "срећан" Спасовданском прошетај...

Кад си срећан попиј кафу у Контри.
Кад си срећан попиј кафу у Контри.
Кад си срећан и кад желиш с другим срећу делит' ту,
кад си срећан попиј кафу у Контри.

Кад си срећан буди радник Фамоса.
Кад си срећан буди радник Фамоса.
Кад си срећан и кад желиш с другим делит' срећу ту,
кад си срећан буди радник Фамоса.


Кад си срећан Спасовданском прошетај.
Кад си срећан Спасовданском прошетај.
Кад си срећан и кад желиш с другим срећу делит' ту,
кад си срећан Спасовданском прошетај.

Кад си срећан гласно викни тад "Ју бар" !
Кад си срећан гласно викни тад "Ју бар" !
Кад си срећан и кад желиш с другим срећу делит' ту,
кад си срећан гласно викни тад "Ју бар" !

Кад си срећан ти понови ово све.
Кад си срећан ти понови ово све.
Кад си срећан и кад желиш с другим делит' срећу ту,
кад си срећан ти понови ово све.

О љубави

Нема тога код мене.

Поздрав из наше мале махале

Овај текст започињем статусом који сам објавио 7. маја ове године:
"Уколико посјетите доњи дио Источног Сарајева (из правца југо-запада), угледаћете ремек дјело савремене архитектуре: спортску дворану отвореног крова, гдје гледајући утакмицу уживате у свјежем ваздуху и посматрању небеских тијела. Наше ријеке вам могу понудити изобиље најлонских кеса, цријепова, аутомобилских гума и веома укусних пацова. Ако посјетите легендарну раскрсницу на Кули, семафор ће вас одушевити и увести у чари мистике. Локално становништво викендом организује традиционалне туче испред дискотека. Ипак, оно што је заштитни знак нашег града јесте шетња Спасовданском улицом (обичај налаже најмање 72 пута обићи круг). За љубитеље екстремних спортова ту је нови пут Лукавица - Јахорина гдје због одрона и контра окренутих нагиба неће мањкати адреналинског шока. Добро нам дошли !"
А волим ја ову нашу малу махалу. Живим ту, планирам да останем, фомирам породицу. И због тога ИМАМ ПРАВО да критикујем и указујем на све недостатке. Само, плашим се да је мјешавина апатије и полтронства уништила сваку жељу у људима да искажу своје мишљење. Својим ћутањем постају саучесници у злочину стварања погрешних система вриједности. Младом момчићу, тек стасалом за живот, узор постају људи који су своју интелигенцију показивали умјећем обијања аутомобилских брава, умјесто да то буде неки професор историје на примјер. Дјевојчице више не сањају да буду балерине већ маштају да постану пјевачице на Гранду. Овдје те лик са једва завршеном основном школом (диплому средње школе и факултет купи) има право назвати ретардом. назвати кажем јер има проблема са писањем. Мијеша латиницу и ћирилицу. А народ клима главом. "Штује" новокомпонованог члана елите. Ко зна, можда му среди неки посао или бар ћушне пет марака у џеп. Наша махала труне у мемли и блату малограђанских сподоба који се и не труде да од ње створе град. Они никад и нису ишли у биоскоп или гледали позоришну представу. Њима не треба музеј. Они свјесно држе ово слијепо цријево у стању стагнације јер се тако најбоље осјећају. Нису спремни за град а не желе назад у село. И нека сам ја будала, ако они тако кажу. Заиста ми је част бити дегенерик, у случају да у они оличење "нормалног". Никад нећу бити у шаблону, поготово овом ретроградивном.

Зашто не навијам за БиХ

Босна и Херцеговина више личи на експериментално створење доктора Франкештајна него на нормалну државу. Дејтонски споразум је зауставио рат али не и све оне подјеле које вијековима тињају овдје. Андрић је то најбоље описао у дјелу "Писмо из 1920. године":  
„Да Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари није тако ни чудан, и можда би се пажљивијом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непрозирним дубинама олује мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час… Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожности.“
Да се ја питам, ово бих поставио као члан 1. Устава наше (холивудске) државе. Имајући на уму све ово, ево замислићу себе на стадиону гдје игра нпр. фудбалска репрезентација БиХ. Како да навијам за Босну (и херцеговину) ? Морао бих обући дрес са грбом Икара (оне конзерве коју смо добијали у рату као хуманитарну помоћ). Па како да се идентификујем са месним нареском !? Химна Бих нема ријечи и опет не могу доживјети "патриотски занос". Морао бих успут купити заставу Турске или Саудијске Арабије. За ову прву ме баш и не вежу лијепе успомене јер је симбол једног од силних окупатора који су мој народ истребљивали, набијали на колац и протјеривали. Са ове друге, арапске, не знам ни текст прочитати. У навијачке реквизите додајем и ратну заставу тзв. Армије БиХ  (са све хришћанским љиљанима). А под том заставом је неки Н.Н. припадник муслиманског народа четири године пуцао на мог оца. Перо ми то не би никад опростио. Утакмица почиње, публика је на ногама. И почиње пјесма: "Убиј Србина". Не, стварно не могу навијати за Босну. Па да ми и рођени брат наступа за њу. Извините. Држимо се ми наше мржње, нека нам буде наук. И нека свако воли оно због чега му срце заигра.

 

Интервју са Даданом

Д1:  Многи вас сматрају ексцентриком, непресушним извором критика на рачун власти, бунтовником без длаке на језику.
Д2: И будалом, то сте заборавили рећи.
Д1: Добро, у то нећемо улазити. У чему се огледа та ваша револуција ?
Д2: Па... у огледалу ? Ахам, погрешно сам схватио питање. Није то класична револуција која укључује немире, крв и смрт. Више је пуки доказ да постоји неко друго мишљење у односу на оне који управљају нашим животима и скупим моторним возилима.
Д1: Да ли су ти ваши ставови дириговани из неких политичких центара или ваш лични став ?
Д2: Моја пета лична грешка. Не играм по правилима . Ваљда.
Д1: Чијим правилима ?
Д2: Њиховим.
Д1: Ко су то "они" ?
Д2. Па то су сви који нису "ми".
Д1: очигледно се не разумијемо.
Д2: Ти си први почео, не зајебавај.
Д1: Покушаћемо овако: ко подржава ваше ставове и да ли имате много истомишљеника ?
Д2: Поприличан број људи се слаже са мном али то зависи од мјеста на коме могу или не могу то јавно да кажу.
Д1: Како то мислите ?
Д2: Ма јој. Шпијуни су међу нама.
Д1: Мало нејасно говорите.
Д2. Хоћеш на кинеском да пробамо ?
Д1: Нема потребе. Какав сте као човјек ? Онако искрено.
Д2: Шта знам, осредњи. Имам 78 кила. 177 центиметара.
Д1: Зашто имате проблеме у контакту са људима ?
Д2: Јер дјелујем једноставно. Директно износим своје мишљење и осјећања. Не волим да глумим. Слабо се ту сналазим.
Д1: А они глуме?
Д2: Већина. Има ту и оних млађих који још увијек "траже себе" па им ја дјелујем као неки баук са својим савјетима. Не контају ме.
Д1: Љубав ?
Д2: Тешка су ти питања јаране.
Д1: Знате ли да волите ?
Д2: Ту сам ти ко ријека. Иде само у једном правцу. Мислим на љубав.
Д1: Пишете пјесме, есеје, блогове...
Д2: ... молбе, захтјеве, позивнице. Волим то. Им'о сам 5 из српског.
Д1: О чему пишете у својим пјесмама ?
Д2: Има разних тема. Од љубави, земљи, ченгелама. То је мој мали, скривени свијет.
Д1: Јесте ли икад написали љубавну пјесму некој одређеној жени и каква је била њена реакција на те стихове ?
Д2: Јесам. Не знам каква је била њена реакција. Од тад ми се не јавља.
Д1: хвала вам на разговору и желим вам много успјеха у вашем раду, писању и наравно у љубави.
Д2: Ето видиш, опет први почињеш зајебавати. Хај воздра.

Дочек Момчила - опроштај од разума

Пале дочекују Момчила из Хага. Еуфорија једнака доласку добро утовљеног брава у неко забачено село у Етиопији. Бивши предсједник Народне Скупштине Републике Српске је главна тема медија, спремају се волови за ражањ, салони љепоте нуде бесплатно чупање обрва. Херој, јунак, див, легенда... Грдно, грђе, Забрђе. Момо Крајишник - име које сарајевски Срби (они који у рату нису остварили материјалну корист и који су морали напустити прађедовска огњишта) изговарају са горчином. Човјек који је своје манипулаторске вјештине увјежбавао прије рата малверзацијама у Енергоинвесту и због којих је оптужен (политичким диловима ослобођен кривице) враћа се у нашу планинску пријестоницу. Вјерујем да ће ме попљувати сви поклоници лика и дјела "чике с' бујним обрвама" и његови страначки истомишљеници (ако је уопште још увијек члан СДС-а) али заиста не могу да замислим иоле нормалну особу из некадашњег Српског Сарајева која ће погазити самог себе те отићи да се поклони Момчилу. Момо је међу првима евакуисао намјештај из своје породичне куће из Забрђа, наредио измјештање фабричких погона и тако, без ријечи, наговијестио остатку сербског рода шта му је чинити.Касније се уживио у улогу телала те на сав глас позивао Чејене у нова ловишта и прерије. Више од 4000 погинулих борца Српског Сарајева свој вјечни мир ће морати потражити по уским улицама Братунца, Скелана, Бијељине, Шековића. Дејтонски чин издаје 100000 Сарајлија српског имена, Момо је знао и прихватио унапријед. Они су до те спознаје дошли у камионима и тракторима на путу до брда и увала гдје су им намијенили неко ново, боље и љепше Српско Сарајево. Момчило је из рата изашао као побједник. Становници Илијаша, Вогошће, Рајловца, Хаџића, Илиџе, Неџарића, Грбавице... били су колатерална штета. Једини пут када сам се сажалио на Момчила био је онда када је рекао како нема дјеци дати пет марака за ужину. Ваљда није уситнио милионе. Добро нам дошао Момчило, збогом наша памети.

Моника, удај се за мене !

Себичан сам, знам . Али када сам прочитао вијест "Разводи се Моника Белучи" туђи осјећаји ми нису били важни. Био је то дар са неба, испуњење мојих снова. Пуних четрнаест година сам патио гледајући те у туђем загрљају. Колико је само непроспаваних ноћи, туге и бола издржало ово моје срце. Моја љубав је је била искрена, незадржива и упорна. Знао сам да ће ми судбина једног дана отворити тајне стазе до тебе. Моника, удај се за мене ! Пишем неповезано, дјечачки и усхићено. Мораш ме схватити. Све, ти си ми све ! Смијали су ми се што узалуд чекам на тебе. Говорили су ми да је то несрећна и неузвраћена љубав. Да сам Андрићев Ћоркан, непоправљива будала. Али радије сам несрећно волио тебе него све остале жене. Била си ми појам, моја инспирација, моја патња и моја срећа. Била си ми... Моника удај се за мене ! Не могу ти понудити виле и јахте, авионе и бисере. Нудим ти душу, четрнаест година заробљену у боли, нади и вјерности. Издржао сам све битке, поразе и понижења. Сада је вријеме да се уздигнем на облаке побједе. Сада сам најсрећнији мушкарац на свијету. Моника ! Ево и сада, док пишем ово писмо, дрхтим и лебдим. Волим те. То знам. Моника, удај се за мене !

Источно Сарајево 2039. године

Отварање нових производних погона показало се као пун погодак у развојном процесу нашег малог града. Безусловна сарадња свих политичких странака и потписани "Меморандум о сарадњи и разумијевању" донио је резултате: Источно Сарајево се трансформисало у јак економски центар Српске. За релативно кратко вријеме створила се повољна атмосфера која је привлачила стране инвеститоре, побољшао се стандард грађана и отворила се могућност за реализацију пројеката који до тада нису били изводљиви. Број становника усљед миграција у новонастали рај је премашио бројку од 300000, изграђена је трамвајска пруга и тролејбуска линија, три биоскопске сале, Градски музеј, позориште, осам паркова и два излетишта на самом рубу града. Културни живот је процвјетао те смо у прилици бити домаћини 12 престижних, у свијету признатих, музичких и филмских фестивала. Регулисани су токови ријека те је у самом центру створено вјештачко језеро са мноштвом пропратних садржаја: спртско-рекреативних центара, отворених сцена и дјечијих игралишта. Али оно што је најважније грађанима, задржан је онај сарајевски дух и све тековине историје и културе који су чувани вијековима. Идентитет народа на овим просторима је тако уткан у темеље нове метрополе која ниче испод падина Требевића.
Овај текст је плаћен 850 Евра од стране "Канцеларије за односе са јавношћу Града Источног Сарајева". Одлука о висини надокнаде је донесена једногласно од посланика из редова свих странака.

Мишо - симбол села и градова под Игманом

Не тако давно са сјеверне трибине стадиона Славије орила се пјесма: "Суво грло, сјевер се утиш'о - помози нам Мунага Мишо".
Луцидна раја створила је од Мише Маунаге пандан познатијем имењаку из Сплита - Ковачу. Милиони прича везани су за овог пјевача народне музике. На страну његов квалитет или то да ли ту врсту музике слушате али треба признати да је мали број оних који за њега не знају. Једна од најпознатијих анегдота јесте она када је, наводно, Шабан Шаулић рекао: "Е мој Мишо, када бих имао твој глас, докле бих тек догурао у каријери". Међутим, има једна врло озбиљна ствар у вези глорификовања М.М.-а. Био је то заправо народни револт којим се, на шаљив начин својствен Сарајлијама, дигао глас против самопрокламованих звијезда и звијездица. Пјевачица, астролога, фудбалера и осталих "естрадних шминкера". Мишо је тако, не својом вољом, постао симбол отпора. У данашњим временима смо бомбардовани на силу фабрикованим "умјетницима" који на тренутак бљесну и нестану. Мишо је увијек ту: на фестивалима и свадбама, славама и у вицевима. Завршићу Крушкиним ријечима: "Јебеш град који нема Мишу".

Из које си странке, девојано млада ?

- Знаш ли ону Јелену, плавушу из Добриње ?
- Мислиш ону што је у СНСД-у ?
- Е та. А њен момак је у СДС-у. Страшно.
Човјек је у суштини друштвено биће као и већина примата. Homo sapiens је тако од искона стварао сложене друштвене структуре које су сачињавале сарадничке (кооперативне) или такмичарске (компетитивне) групе. Нагон за припадањем групи стварао је породице, хорде, племена и на послијетку религиозне и идеолошке ентитете. Ми Срби смо то сврставање и дијељење у групе довели до савршенства: три просјечна припадника нашег народа у стању су формирати пет странака, три коалиције и још приде два независна посланика. И што је најважније, своје ставове и идеологије су спремни бранити до задње капи крви. Прескочићу историју парламентаризма код Срба (постојала су два најважнија правца: у независној Србији и покретима у Аустро-Угарској) пуног крви, убистава и буна и једнопартијски политички систем СФРЈ у коме су, гле чуда, Срби били у самом врху по лојалности Централном комитету. Распадом бивше нам државе и неуспјелим покушајем увођења вишепартијског и демократског друштва на сцену је ступило мноштво идеолошки поткованих покрета који су себи узели за право да се назову "представницима српског народа". Наравно, треба поштовати њихово увјерење да исправно и досљедно бране своје политичке програме. Мени је у фокусу "топовско месо" то јесте просјечно чланство тих странака. Да би јасније представили фанатично поистовјећивање обичног грађанина са партијом којој припада, као примјер ћу узети доњи дио Источног Сарајева (дакле двије општине) гдје живи, по грубим и фризираним процјенама, око 30000 становника. Број политичких странака које егзистирају на овом малом простору раван је тексту из рубрике "вјеровали или не". Лаик би помислио да су ти страначки организми у стању хибернације и да се гладни пробуде само током предизборних кампања. Варају се. Они су хиперактивни, у константном чувању својих локалних лидера, одбрани идеје и вјечитом тражењу непријатеља "њихове ствари". Тако се у нашој малој касаби политика увукла у спорт, кафане, свадбе и сахране. Неријетки су случајеви како двојица браће не говоре јер, за Бога милога, чланови су различитих опција. Чистачица у школи није вољна посуђивати своју метлу колегици јер је гласала за "оне". Љубав између двоје младих, политички супростављених људи је немогућа. Јавна је тајна да су и кафићи "обиљежени" страначким бојама. Гости су у великој већини из реда једне странке или коалиције. Као боља је кафа ту него тамо. Може се набрајати тако до јутра сва апсурдност нашег живљења у ИС-у. Оно што је главна одлика свих страначких активиста јесте недостатак културе дијалога и поштовања према другачијем мишљењу. Нема ту, брале мој, шта да се размишља и дискутује. Ми смо у праву и када нисмо у праву. То што 99% чланова странке не зна програм и циљеве исте је небитно - имају мајицу и качкет. То је довољно. А може се зарадити и покоји динар од лијепљења плаката, гласања за одређеног кандидата и попити које пиће на страначким журкама. Странке су постале секте са предсједницима као полубожанствима. Клањају им се, заклињу и воле их. "Не тражи себи идола" за њих не важи. Они су ту заповијест прекршили још ономад када су погазили "љуби ближњег свог". Шта имам да га љубим кад је њихов члан. Живио наш предсједник ! И док се силни новци расипају иза леђа просјечног радника, вјерног поштоваоца партије, ми се мрзимо, дијелимо, свађамо и тучемо. Завади па владај - Латини су чудо.

Зборовање главара - истрага против... свих

Радња се одвија под зеленим чадором.
Присутни: Тантал (размажени син смијењеног Зевса), Хашим (локални башибозук), Леонида (несутрашиви антички јунак), Сенека (Неронов сајетник) и Мустафа (бивши Богоје).
Уз звецкање пивских флаша и дим са роштиља започе бесједа:
Тантал:  Да вам речем, браћо моја мила.
                Синоћ умал' да потегнем сабљу
                на писара, сотонину слугу.
                Усуд има да окаља пријесто,
                нашег цара и све дворске свите.
Сенека:  Ја га знадем већма од раније.
                Побратими некад и бијасмо,
                вино пили, фино бесједили.
                Шта му бјеше да сад 'вако збори
                и да ватру усред љета пали ?
Тантал: Кад ми приђе, крв прокључа моја
               те се једва од мегдана стрпих.
Хашим (једући пљескавицу): Јах ! Јес' он такав.
               'Оће он....
Леонида:  Ране моје зацијелиле нису
                  од бојева страшних термопилских.
                  А о мени ријечи горке писа
                  тај пакосник, то зло сјеме клето.
Мустафа: О пресвијетли краљу свих Хелена,
                   Ја сам чуо да тог проклетника,
                   златом злати силни Авазовић-ага.
                   Те му даје свилу и кадифу
                    да о нама грке ријечи пише.
                   Јал' је ага јал' је харамбаша Миле.
                   Неко вино сипа у крчаге.
                   У праву сам или знате боље ?
Хашим:  Ја бих још једну пиву.
                'Ладну ако море.
Сенека: Та немојте, ако Бога знате.
                Није злоба из њега изашла
                већ је инат што му не да мира.
                И ми знамо да у нашем двору
                није поток од меда и млијека,
                но се мора јоште поправљати.
Леонида: Нијесам неке изучио школе
                  да се са њим борим уз мастило.
                  Но сам хтио да му главу скратим
                  што ме боде писанијем својим.
Тантал:  Знадем браћо, сумњате у мене
                 што сам дијете смијењенога Зевса.
                 Али ја сам уз вас цијелим срцем
                 те сам хтио част нам сачувати.
                 Бритком сабљом или буздованом.
                 Наш је наум царство одбранити.
Хашим: Дал' да узмем опет пљескавицу
               ил' главушу овнову да чопам ?
Мустафа: Нисам са њим никад прозборио
                   ал' ми није никад срцу лег'о.
                   К'о да ми је нека чудна сила
                   тајну неку на ум пришапнула
                   да работу чини неправедну.
Сенека:  Треба бити мудар и достојан.
                 Мој је савјет да не пренаглите
                 јербо знадем ту ћуд човјекову.
                 Није перо к'о мач убојито.
                 Ваља сјутра са њим неђе сјести
                 те к'о људи рачуне средити.
Хашим: Имал' ође соли побогу сте.
               Ђе да једем месо несољено ?
Леонида: Будел' икад јопет прозборио
                  јал' о мени, јал' о нашем збору.
                  Механе ћу опет походити
                  да на мегдан њега ја позовем.
Тантал:  Јах  сви ћемо, јербо тако треба.
                 Сви смо, краљу, под истим барјаком.
                 Ја сам уз вас- одрекох се Зевса.
                 Треба њему језик да скратимо.
Мустафа: Право збориш, сви смо једна мишка
                   што носимо копље наше свето !
Сенека: Маните се крви и битака
                све ће бити како бити треба.
                Смириће се страсти узавреле
                олуја ће повјетарац постат'.
Хашим: Ова со ми страђну жеђ пробуди
                морам пиву једну да попијем.

Љубавни јади "младог" Дадана (3176-та епизода)

Када бих набрајао све своје промашене емотивне инвестиције, причи не би било краја. Моје мале, средње и велике љубави су по обичају биле бурне, пуне заплета као у латино-америчким сапуницама и све су се, баш све, завршавале неком чудном, злокобном тишином. Требам ли споменути да је већина њих спадала у категорију неузвраћених ? Елем, мој унутрашњи радар за откривање потенцијалних женских објеката је очигледно од самог почетка у квару. Или га не знам користити. Поштедићу вас дугих бесједа и историјата мојих Стаљинградских битака. Осврнућу се на ове посљедње изливе патетично-романтичних осјећаја које сам гајио према једној дјевојци. Завешћемо је у записник под шифром КД-9400. Прије него што сам, по ко зна који пут, упао у замку, сметнуо сам с ума ријечи моје пријатељице Ирине која ми рече, парафразирам: " Просто је невјероватно да не постоји женска особа да ти узврати сву љубав коју носиш у себи". Да сам боље простудирао ту изјаву, могао бих уочити да је ријеч "невјероватно" заправо значила: тако ти је суђено, јеби га..
КД-9400 сам упознао сасвим случајно. Да буде интересантније на први поглед ми се и није нешто нарочито допала. И онда, као по неком проклетству које сам наслиједио од неког претка у седмом кољену ('бем ли га, шта ли је то учинио ?) преполовио сам укупни збир година свог живота и почео се понашати као старији малољетник. Конфузан, непредвидив, нестабилан. Подразумијева се да сам наступио сасвим отворено, неискусно и балаво. Почео сам да размишљам о њој. Прво ми је била нека фикција, потом муза за пјесме, затим опсесија и на крају непријатељ. Однос између нас је био пун неповјерења, неразумијевања и оштрих полемика. Не знам за њу али ја сам недостатак физичког "обрачуна" са КД-9400 надокнађивао са разноразним "играчицама са клупе за резерве". И трајало је то, као што увијек траје кад сам ја у питању. Губио сам вријеме унапријед свјестан да Стаљинград неће пасти. Само сам се смрз'о. Битка је завршена. На разрушеном попришту остале су испуцане гранате (ријечи), чауре (мисли) и милиони лешева (узалудних осјећања). КД-9400 је задржала почетне положаје и кренула у контраофанзиву. Мени остаје само да се повучем назад у Берлин, нађем неку Еву Браун и да скупа извршимо самоубиство (мислим на брак, наравно). А Еву, то знам, нећу волити.

Базен наш насушни дајте нама...

Вјероватно сте прочитали вијест о породици Аћимовић из Бања Луке која се десет дана крила у стану како би комшије помислиле да су на мору. Па, могли су мало смањити ниво који јуре па отићи на неки базен у свом граду. Ми нивоа немамо. Нити базена. Економска ситуација из године у годину је све тежа и све је мањи број оних који себи и својој породици могу обезбједити једну седмицу на плажама Јадранског мора (о неким егзотичнијим мјестима нећу ни да говорим). Алтернатива је у базенима који сваки просјечни град има за своје грађане. Требиње, Фоча, Милићи... У Источном Сарајеву парола "купујмо наше" очигледно не важи па дневне карте за бућкање у отвореним и затвореним купалиштима морамо куповати у Федерацији. Додуше постоји базен у близини болнице Касиндо али је недовољан да прими све рабове Божије жељне освјежења. Ту су и покушаји купалишта на ријеци Жељезници али брате 'ладно је у њеним брзацима. До сада се на питање изградње базена одговарало како је то скупа и економски неисплатива инвестиција. Службени аутомобили ваљда не спадају у ту категорију. Дакле, опет смо остављени на цједилу, да се буквално купамо у зноју и циједимо наше мајице. А било би лијепо да имамо негдје потражити спас од ових врућина у нашем граду, зар не ? Као што рече један мој пријатељ: "Ил' на Отоку ил' у потоку", то је наша реалност. Е сад замислите да се уложе средства и да се направи базен. И сви пропратни садржаји: љетне баште, брза храна, сластичарне, спортски терени, вечерње свирке. За неку пристојну дневну улазницу гарантујем да би тај објекат био пун током цијеле сезоне. Наравно, сав приход би остајао нашим општинама а отворила би се прилика да се запосли и који несрећник са подужим стажом у Заводу за запошљавање. Ништа политички, чисто као обични, сунцем испржен грађанин.
П.С: Ја стварно одох на море и нећу се закључавати у стану због комшија. А љетовање су ми уплатитли Додик, Радончић, масонско-јеврејски лоби и остали страни плаћеници. Каже један фрајер да има поуздане информације да сам на њиховом платном списку.. Ја јутрос био у банци, немам ни марке на рачуну.

Овце, чобани, курјаци и умна ливада.

Овце дају вуну, месо, млијеко и глас на изборима. Претежно су бијеле боје али постоје и црне. То су бијеле вране. Некако штрче из масе. Сметају.  Чобани управљају овцама. Они их усмјеравају на пашњаке, врела и у торове. Нећу генерализовати па признајем да има и чобана-пастира који поред фруле и штапа прочитају и понеку књигу. Ријетки су али постоје. Бране овце од курјака, или би бар требали да их бране. У модерно доба чобани су почели стварати дилове са курјацима па прећутно одобре да нападну неку овцу. Црну наравно. Курјаци су дивљи, вулгарни и бијесни. Стварају мале чопоре и завијају, некад и без потребе. Бијеле овце се уплаше и не блеје. Црне пак покушају да се бране роговима. Таква нам је судба, морамо дијелити ове ливаде и ове ријеке, ове шуме и путељке (пред очима ми је Ханка Палдум). Кад смо већ код ливада, најважније је ако такву немаш у глави. А ако имаш то зелено пространство по коме ти слободно могу газити и овце, црне и бијеле, курјаци и чобани... спаса ти нема. Тада си заправо само један обични колац у огради од тора. Свако има право да изабере шта ће бити. Пажљиво бирај.
Додатак: силне паре се потрошише на неку борбу против говора мржње на интернету. Ја се питам има ли ико да се бори против овог прегласног завијања курјака ? Гдје су чобани да их млатну штапом ? Гдје је онај ловац из "Црвенкапе" ? Опет Аска мора сама да се бори против вука.

Класични аматеризам Бјелке, љубитељке трача

Брзина свјетлости је ништа у поређењу са брзином ширења трача у Лукавици. И обично то бива по оној народној: човјек прдне а на крају кажу да се уср'о. Сви ми који живимо у овом слијепом цријеву званом Источно Сарајево, морамо бити свјесни и спремни на злураду активност нечијих језика. Тога је било и биће. Уз кафицу, на слави, на утакмици па чак и на гробљу. Народ се храни туђим животима прикривајући сопствене поразе и прљаве ствари. Али мене фасцинира једна појава, сасвим неоубичајена до сада. Трачају људи који предмет свог оговарања можда никад и нису срели у животу. Само су чули да је то тренутно актуелно и да је "ин" надодати покоју лаж на причу. Постоји једна дјевојка, назваћемо је Бјелка, коју лично не познајем (нити она мене) а којој сам постао опсесија. Просто не може да спава, једе, пије, живи без мене. Мора ме споменути бар 12 пута дневно. По Бјелки, моја маленкост је дволична особа, лицемјер, нарцис и злонамјеран човјек. Тако сам, опет по њој, склон да на најгори начин увриједим неке њене блиске пријатеље. Она ме мрзи. Да, мрзи ме и не крије то. Можда бих и ја њу мрзио, да је упознам. Али ја је никад нисам ни срео. Знам само Бјелка има презиме које ми и није баш симпатично. Задивљен сам њеном инспирацијом да свакодневно изађе у јавност са екслузивним сазнањима шта сам ја то рекао о неком. И то ме је тотално изнервирало. Господе, зашто ме Бјелка не контактира да је барем усмјерим како и кога да вријеђа. Класична аматерка ! Али ја нисам себичан и покушаћу да младој дјевојци помогнем у њеном гађењу при помену мог имена: Наиме, Бјелка, да би ме правилно знала мрзити мораш ми увриједити интелигенцију. Ако си глупља од мене, а судећи по твом "раду" јеси, проспи ми неку неповезану шупљу и убјеђуј ме да је то једина исправна теза. Вјероватно ћу те одјебати и ето прилике да стекнеш антипатије. Говори ми неистине, омаловажавај неке моје акције и успјехе, буди љубоморна на мене без разлога. Гарантујем ти да ћу се потрудити да ме не волиш. Овако испада да си потајно заљубљена у мене. Глуми да си ми велики пријатељ па ми забиј нож у леђа. Е то је права ствар. Ту експлодирам и саспем све у лице. Увјерен сам да ће ти бити зло од мене. Тако се то ради, а не да се мучиш измишљати којекакве небулозе. Оне су на климавим ногама и раја ће сконтати да нису вјеродостојне. вапим за тим да се упознамо. Да те научим да ме мрзиш. очекујем да ми се јавиш, драга Бјелка.

Дадане шути, скрати језик могу те чути

" и стари се сјећа ратних времена.
Да би данас било боље, они су потурали своја плећа.
Газили хладне ријеке, јели кору с' дрвећа."
Када чујем ове стихове "Забрањеног пушења", погледам у Перу и замишљам његове двије борбе: једну у хладним и влажним рововима, и другу да без погинуле жене (међу првим жртвама ратних дејстава у Сарајеву) подигне два сина. И изборио се, хвала Богу. Само, бојим се да нама данас није дошло то боље вријеме. Можда те не шаљу на Голи Оток због изговорене ријечи али слобода говора је и даље мисаона именица. Модерна инквизиција ће тако без страха од санкција органа реда и закона да упућује телефонске позиве усред ноћи, крстари градом у потрази за оним што шири "јерес". Двадесет први вијек ? Можда су бројке 1 и 2 замијениле мјеста у овом случају. Универзална повеља УН-а о људским правима у Источном Сарајеву не важи. Ни Устав РС. Овдје се игра по правилима уливања страха свима који мисле другачије или износе сурову (по неке) истину.  Да ли су се Перо и многобројни његови саборци борили за то ? Чисто сумњам да су избјегавајући метке и гранате, замишљали да ће њихови потомци из подрума и заклона морати опет да стријепе. Али за сва наша, или њихова, сагрешенија постоји један већи и праведнији суд. Тај судија види и чује што многи не желе или не смију. А шта је са нама који не знамо да шутимо ? Па носимо мало тежи крст и морамо бити спремни на све увреде и понижења. Сами смо изабрали свој пут - исправан пут. И чекамо правду која јесте спора али увијек дође. Одох да замијеним Перу на стражи.