Себичан сам, знам . Али када сам прочитао вијест "Разводи се Моника Белучи" туђи осјећаји ми нису били важни. Био је то дар са неба, испуњење мојих снова. Пуних четрнаест година сам патио гледајући те у туђем загрљају. Колико је само непроспаваних ноћи, туге и бола издржало ово моје срце. Моја љубав је је била искрена, незадржива и упорна. Знао сам да ће ми судбина једног дана отворити тајне стазе до тебе. Моника, удај се за мене ! Пишем неповезано, дјечачки и усхићено. Мораш ме схватити. Све, ти си ми све ! Смијали су ми се што узалуд чекам на тебе. Говорили су ми да је то несрећна и неузвраћена љубав. Да сам Андрићев Ћоркан, непоправљива будала. Али радије сам несрећно волио тебе него све остале жене. Била си ми појам, моја инспирација, моја патња и моја срећа. Била си ми... Моника удај се за мене ! Не могу ти понудити виле и јахте, авионе и бисере. Нудим ти душу, четрнаест година заробљену у боли, нади и вјерности. Издржао сам све битке, поразе и понижења. Сада је вријеме да се уздигнем на облаке побједе. Сада сам најсрећнији мушкарац на свијету. Моника ! Ево и сада, док пишем ово писмо, дрхтим и лебдим. Волим те. То знам. Моника, удај се за мене !
Нема коментара:
Постави коментар