Дејана Шантића познајем скоро 20 година. Тачније, мислио сам да га познајем. Није ми сметало то што се декларисао као атеиста и што се крстио у позним годинама због црквеног вјенчања. Био сам му барјактар на свадби. Дејан није био агресиван. Знам да је само два пута био на ивици туче: једном на фудбалу када се посвађао са мном па нисмо причали три године и некад давно у постдејтонском периоду када је нашминкан у хаљини бјежао од раје на Четворци.
Пијем ја пиву у Сингу и дође Шантић са делегацијом Радикала. Предложи ми да будем њихов кандидат на листи Социјалиста (знам да звучи нелогично али то је политика, тако кажу). прихватио сам то сматрајући да помажем пријатељу. Нисам ништа тражио од њега. Сад се кајем што нисам. Усљедили су бурни инциденти са фашистима и фамозном сјекиром. Тада први пут почињем сумњати у искреност Шантића. Тражио сам од њега да повуче везе са Социјалистима и омогући ми да демантујем оне факине са БН-а. Није ми изашао у сусрет. Прешао сам преко тога и чак почео да обнављам давно умрле радикале на Источној Илиџи. У међувремену се мој друг политички курвао са Ћосићем, Тошовићем, Ником Трифковићем и паркетаром Берјаном. Морам нагласити да је све вријеме друг Шантић као папагај понављао како мора мене запослити. чак и пред министром Ђокићем је то наглашавао. Није се обазирао на моје примједбе да се мане ћоравог посла и не служи фразама Бабаља и Ћосића и да не даје лажна обећања. Кренуо је странпутицом, свађајући се са Ђурђевићем (објашњавијући Илиџанском одбору све њихове сукобе, као да је њих то занимало. Па они су били ту због мене а не њих двојице). Губио је компас мој друг кога су, схвативши да оде у понор, почели користити И Гаша за подстицај, и Данка за посао секретарице (она је већ посебан случај: од радодајке до фанатичне вјернице) и њеног мужа, Божић за своју жену, итд. На крају и син одборника Љубице Бјелице али су га претекли из НДП-а. Елитизам га опио, излазио је само у Луксор и Верону, да буде виђен са Сташом и сличним хоштаплерима. Вјероватно су моји савјети сметали "свемогућем" предсједнику СО. Иако су били реални и на крају су се и обестинили у свим случајевима. Више су му годиле ријечи полтрона. Друг Шантић није схватио да је са 100 гласова временски ограничен политичар. Други мандат може заборавити буде ли наставио живјети у облацима (и ако се ја будем заинатио па да га уништим као његовог колегу радикала Савића 2008. године). Друг Шантић једва чека да умре Шешељ јер га оптерећује. Тако мој пријатељ настави да ме запошљава, слушајући хвалоспјеве читача Кур'ана Слијепчевића, приправника Ешпека 35-љетног и сличних интелектуалних амеба. Да ли је комплекс прорадио у мирном и повученом Дејану. Да ли је комадић власти пореметио ум нашег Шанте? Ко зна, вријеме ће показати... да сам ја био у праву. Као и увијек.
