Биће 'љеба, дао си народу игара

Какав сјајан перформанс младог и перспективног политичара ! Додуше, није остварио неки крупан политички поен који би народу донио побољшање услова живота или бар наду да ће се то десити. Он је само закорачио на степеницу више у свом походу ка врху странке зване СДС. Јесте ли гледали троминутно ћутање Дарка Бабаља у парламенту БиХ ? Ту представу намјењену послушној маси "заокруживача редног броја" наш народни трибун заврши ријечима које прије приличе неком уморном продавачу куваног кукуруза него озбиљном парламентацу. Али он је успио да покрене ланчане оргазме у мјесним одборима, бабе доживљавају нову младост а омладинци, онако озарени, препричавају "подвиг" свог идола. Дарко, ево јавно признајем: свака ти част ! Заиста си ненадјебив манипулатор безличне народне масе. То треба знати. Небитни су сви остали који мисле да си се понашао као јалијаш. А вјеруј ми да сам био скептичан у погледу твог политичког ангажмана на почетку. Мислио сам да се никад нећеш опростити од навијачке трибине и гајбе пиве. Погријешио сам. Махер си.

Неки нови клинци

Ако смо у бившем систему били приморани да потискујемо свијест о страдању сопственог народа и "морали" да заборавимо јаме, Јадовно, Јасеновац и друга знана и незнана стратишта, зашто данас правимо исту грешку ? Зар овај посљедњи рат и све жртве нису довољне да отворимо очи ? Због чега се олако одричемо националног идентитета ? Не говорим о ширењу мржње већ о одбијању да заборавимо патње нашег народа, државотворну историју и традицију. Перфидним дјеловањем невладине организације са централама у Федерацији БиХ већ су посијали сјеме заборава међу нашом омладином. Како другачије објаснити да један средњошколац из нашег града носи транспарент "Грађанин прије свега", са поруком да национална припадност треба да буде маргинализована ? Осим што несвјесно крши Устав са начелима о конститутивности народа, тај млади човјек гази и борбу свог оца, који се баш због тог рода и имена четири године борио у рату. Да ли је шетња улицом са све америчком заставом на мајицама пораз родитеља у васпитавању своје дјеце ? Испада да су америчке бомбе биле позитивна ствар. Све више атеизма и лажног "братства и јединства" у нашој омладини. Само нашој. Једино се ми стидимо Христа и славних предака. за пар дневница и понеки семинар, спремни су се одрећи сопственог идентитета. Тужно. Не причам ово тек тако, свједок сам ове појаве. Однос према нацији и вјери блиједи из дана у дан. Не би ме зачудило да у скорије вријеме ови вјерни навијачи БиХ (којима не сметају ратне заставе под којима су убијани њихови сународници) почну причати о Србима као агресорима, злочинцима. Понавља нам се филозофија СКОЈ-а. Испирање мозга српској дјеци. И оној са Косова која се утркује да испроба наргилу у неком оријенталном локалу на Башчаршији. Разочаран сам.

Извињавам се

У свом хиперактивном коришћењу мозга, у већини случајева концентрисаног на небитне ствари и особе, можда несвјесно увриједим некога. Нарцисоидност и жеља за експонирањем савлада жељу за разумним понашањем и поштовањем других смртника. Данас, схрван неким чудним осјећањем (назвао бих га синдромом Бориса Тадића) осјећам дужност и обавезу да упутим извињење свима које је мој погани језик споменуо, увриједио или на било који начин довео у непријатну ситуацију.
- Извињавам се високим дужносницима нашег града што их често критикујем и називам неспособним и безидејним. Моја дрскост нема никакво упориште у реалном свијету и заслужујем укор. Апстрактност мојих напора у ове три године да као појединац покушам едукативно дјеловати на грађане са циљем  заштите и континуитета нашег локалног идентитета и уградњу истог у темеље Источног Сарајева је деструктивна дјелатност. Хуманитарне акције које радим заједно са омладином, укључујући концерте, су само кршење неписаних норми о апатији пучанства као идеалном стању за вас.
- Извињавам се и власницима угоститељских локала (посебно оним са дипломом менаџера за "ово и оно") што су их моје ријечи о потреби музеја у граду, у контексту отварања на стотине кафана, страховито погодиле и проузроковале душевну бол. У праву сте када попут Џона Вејна упадате у кафиће и тражите ме са намјером вјешања на стуб електричне расвјете. Ипак је точена пива приоритетнија у односу на неки тамо експонат, којег би свакако покрила прашина.
- Извињавам се планетарно познатим естрадним умјетницама јер сам на најгрубљи начин омаловажавао њихов мукотрпни рад на пробијању међ' славне личности на кабловским телевизијама. Мој укус по питању музике, а који је милионима свјетлосних година удаљен од вашег жанра, није оправдање да са подсмијехом гледам на ваше турнеје по дискотекама од Крешева до Бусоваче. Срам да ме буде јер ви увесељавате средњу Босну.
- Извињавам се свим дјевојкама према којима сам некад у овом мом нестабилном животу гајио осјећаје. Те моје љубави, стихови које сам вам писао и сва она искрена радост коју сам испољавао при нашим сусретима, пуко су бацање времена (и мог и вашег). Та романтичарска искреност није прикладна данашњим трендовима и свакако да је сметња у одржавању међуљудских односа данашњег примјерка људске врсте.
- Извињавам се свим познаницима, другарима и пријатељима, што им пребацим за сваки њихов погрешан потез или за евентуалну дволичност коју испољавају. Чињеница да ме ти ваши гестови повриједе (замислите, имам и ја осјећаје) нису разлог да тражим да сасвим отворено причамо о том. Не држим се утабаног пута "преживљавања" у маси и то је за сваку осуду.
- Извињавам се и самом себи јер често не могу да схватим колико сам (је) наиван у овој џунгли званој живот.

6. новембар - Дан слободе

Поштовани.
Обраћам вам се као легитимним представницима сарајевских Срба, који имате велику обавезу управљати народом, али истовремено (бар би тако требало) и дужност да са народом подијелите сва осјећања, како тугу, тако и радост. Јер ви сте први међу једнаким. Ускоро нам се ближи велики јубилеј - 95 година од како су јединице Друге српске армије под командом војводе Степе Степановића побједнички умарширале у Сарајево. Тај  6. новембар1918. године означио је крај 484 године дугог ропства српског народа на овим просторима (од турског освајања утврђеног града Ходидједа 1434. године). Датум на који сви заједно требамо бити поносни ! Мишљења сам да се може пронаћи начин како би скромно обиљежили овај догађај. Колико су били срећом опијени Срби Сарајлије тог дана најбоље се види из сјећања Маре Љубибратић која је славном војводи подарила ловоров вијенац: "Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вјенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог  човјека, ширимо љубав, братство,  јединство. (…) Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом Хероју и да својим очима види Слободу. (…) Када га је на једном састанку жена, једна угледна муслиманка огрнувши га дивном старинском махрамом у свом поздравном говору замолила да узме и њих у заштиту, одговорио је узбуђено да ће сви грађани без разлике вјере уживати права и слободу.
Бићу слободан па ћу вас позвати да на годишњицу ослобођења нашег некадашњег града (па тим и територије Источног Сарајева) заједно одемо у цркву и запалимо свијеће за све наше сународнике који су вијековима подносили жртву због свог рода и своје вјере, и за све хероје који су положили своје животе за највећи идеал једног човјека - слободу !  И за славног војводу Степу, кога су Срби Сарајлије цијенили и поштовали. Најбољи примјер за то је и говор Живка Нежића који je у име сарајевских добровољаца узео ријеч на сахрани војводе 1929. године: 
Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће."
У име руководства и чланова Удружења грађана "Лига сарајевских Срба", Далибор Трапара.

Отпор жешћем лудилу - тиха герила

Пријатељ и ја сједимо на кафици и разговарамо о стању свијести народа. Колико год смо се трудили да нашминкамо лице нашег грађанства, "акне и боре" испливале су на површину. Стереотипи који нас гуше и спутавају у рационалном размишљању учинили су своје. Постали смо послушни клонови идеалног полтрона власти. Не сви. Постоји једна мала, притајена герила која не насједа на фразе и флоскуле политичара који нас скоро двије деценије трују. Заиста, смијешно је како нас, којима је рат уништио дјетињства и који смо осјетили све страхоте тог рата, и даље "уче" о њиховим херојским подвизима (неријетко пропраћеним струнама гусала) и како су они стварали нашу државу. Ваљда ентитет мајку му ? Чим осјете да се народна маса почиње бунити, одмах испале плотун националних емоција и уз стихове Миломира Миљанића поново успавају већину плебса. И сви смо срећни што је Милош Обилић распорио Мурата, што смо пробили фронт код Солуна и отјерали Швабе. Не сви, понављам. Герила се бори против страначке подоности и самовоље, сумњивих невладиних организација и новопечених академских грађана са купљеним дипломама. Оно што је парадокс у свему јесте да се већина националних телала, врлих Срба и родољуба понекад окити америчком заставом и шири љубав, мултиетничност и бори против мржње. Добро, баш сам безобразан. Морају зарадити који долар да би купли пар српских застава. Резиме је логичан: свако ко се иоле труди да промијени нешто у граду, тражи неке нове садржаје или на своју руку покрене иницијативу да НАШ град уљепша - проглашава се за комунисту, реметилачки фактор.

Од стране бивших чланова партије или њихових потомака. За сада нас држе на дистанци уз помоћ вјерног гласачког тијела састављеног од симпатичних бака и дека и јефтине омладине (мислим на оне који свој глас продају за 40-50 марака). Докле ? До нас је, ми смо на потезу.

О Богу и људима

За себе могу рећи да сам обичајни вјерник. Славим све празнике, идем у цркву и искрено вјерујем у Бога. Дакле, моје вјеровање не иде у фанатизам али није ни комерцијално експонирање. Обични сам раб Божији коме су понекад потребни одговори о смислу нашег битисања. Оно што ме највише збуњује јесте то да је, а тако нас уче, Бог стварао људе по свом лику. Претпоставка је да се у том "лику" подразумијева, не само физички изглед, већ и остале особине нашег Господа. Искључујући свемогуће знање, наравно. Али како је онда могуће да су људи испали ужасно лоше копије свог Творца ? У свом "психопатском" мозгу (како то описа један будући поп коме су омиљене псовке у којима се спомињу Острог, Бог и 'љеб) не могу да повежем доброту Бога и злобу код људи. Да ли је ту по сриједи чињеница да смо рођени грешни па настављамо тим генетским наслијеђем да даље срљамо погрешним путем ? Заиста не разумијем. Често пожелим (нека ми Он опрости) да будем исти као они који носе крст на ланчићу, куну се у своју вјеру али истовремено газе преко других људи зарад сопствених интереса. Зашто баш ја морам тај тешки крст да носим на леђима ? Сви људи су браћа, али нису сва браћа људи. Зар не ? Господ је селективан. Неком да лијеп глас, неком дивну косу, а мени је дао етикету вјечитог кривца. Зашто ? Сав мој труд да угодим људима, да прећутим сву дволичност коју имају и да опраштам за њихове тешке ријечи, обија ми се у главу. Не тражим ја захвалност и клањање пред ногама. Довољан је стисак руке. Већина то не препознаје. Лакше им је ваљда да загрле неког много сличнијег себи. Да ли су и они исти пред Њим ? Хоћемо ли имати иста питања на страшном суду ? Чему све ово ? Зашто ми се не враћа љубав коју дајем ? Да ли сам ја у том дијељењу врлина и мана добио незахвалну улогу ловца на правду. Има ли правде ? Не, не губим ја своју вјеру. Једино ми је она и остала. Само и даље безуспјешно тражим одговоре.