Уа педеру !

Постоје они педери који воле мушко месо, као пар недавно преминулих звијезда.Постоје и они педери као судија Сокнић који ми је дао црвени на турниру јер је зрикав па није видио своју грешку. А ту су и они који су педери и у души и гузи.
Вању Елеза, најпознатију личност (по његовим ријечима) у Источном Сарајеву сам упознао случајно. Послао ми је поруку са једног од својих лажних профила ( Милан Ковачевић, Ангелина Ковач, Милан Поповић... све је то иста особа) и договорили смо се да пишем за његов портал isarajevo.net. Мени је то у том тренутку одговарало да бих имао могућност пласирати своје текстове широј публици. Ускоро смо почели снимати (не порниће) "политички забавник"- сатирични серијал који је за кратко вријеме стекао огроман публицитет. Све вријеме сам балансирао између његове нарцисоидности и невјероватног досађивања (вјерујте ми, ко год га је упознао од мојих пријатеља рекао је исто: напоран!) и жеље да карикирам локалне политичаре. На крају сам се повукао из свега, просто је било немогуће функционасати као тим. У међувремену, "најпознатија личност" је ушла у сукоб са организацијом "Заветници" из Србије. Како и зашто, сам Бог ће знати. Људи су ископали неколико информација о њему, склопио сам коцкице са сазнањима од прије и лик је огољен:
Будући кандидат за предсједника Српске (по мени кандидат за Соколац) је 1992. побјегао за Њемачку. Вративши се у Сарајево, лажно се представљао као доктор варајући народ. Декларише се као јевреј мада је у ствари члан Адвентистичке цркве (као Иван Пернар код кога се и нашао у загрљају и због кога се и упустио у сукоб са Заветницима). У слободно вријеме злоупотребљава личне карте других особа за отварање рачуна (интернет клађење). Понекад навара неког и узме стотињак марака, као једног нашег стоматолога.
У јеку препуцавања са Београђанима који су објавили текст о њему на више сајтова у Србији, "доктор" је написао статус на фејсу жестоко ме опљувавши.Несрећник је мислио да сам ја аутор. Нашем суграђанину (неко остане анониман) је пријетио батинама, узнемиравао његову мајку обећањима да ће је сахранити итд. Болесник је био уздрман јер је истина испливала на површину. наравно, мени је то све био смијешно и нисам реаговао. Борио сам се ја са озбиљнијим непријатељима да бих се спуштао на ново психички нестабилне особе и педера. Ово пием из једног разлога: да случајно не би упознали "најпознатију личност" и да вас не превари. Лично немам ништа против хомосексуалаца, њихов избор је шта ће волити и радити (све док мене не пипају) али не подносим педере. Чувајте новчанике али и гузу.

ФК Источно Сарајево

1. Ковач : корпулентни чувар мреже. Страствени ловац своје инстикте испољава и у шеснаестерцу, не либећи се истрчавати на висинске лопте. Продорног гласа (који се, морамо признати, истањио конзумирањем пива) командандује задњом линијом. Већ 11 година незамјењив међу стативама. Иако на заласку каријере, пружа солидне партије.
2. Видаковић: изданак омладинске школе игра на позицији десног бека. Повреде искуснијих играча су га гурнуле у први план што је он искористио и усталио се у првој постави. Својим одличним партијама заслужио је позив селектора Додика у репрезентацију. мрља у каријери су чести ноћни проводи.
3: Шантић: ексцентрични лијеви бек. Агресиван, брз, склон конфронтацији са судијама, противничким и својим играчима. Слабу технику надокнађује брзином. често остаје на противничкој половини што му тренери замјерају. Како ствари стоје, наредну сезону провешће мнегдје на позајмици.
4: Шеховац. Популарни О' Шеа је класични енглески штопер. Не краси га превелика интелигенција у рјешавању проблема у одбрани. Робусан, груб и добар у игри (повећом) главом. Ван терена посветио се школовању. Често добија картоне због грубих стартова.
5: Ковачевић: Шубињо је захвалан играч у штоперском пару. Ћутљив, ненаметљив и послушан. Није претјерано брз па преферира сачекати противника. Дуго је тражио своју позицију тко да је у РТВИС-у играо везњака.
6: Кошарац: задњи везни. Права радилица која се можда и не примјети на терену али одради много посла. Дијели лопте као на тацни, има добар преглед и одличан техничар.
7: Ступар: Вељко је продоран десни офанзивни играч који нема страха у дуелима. Добро се слаже са остатком средњег реда мада не бјежи ни од соло акција. Склон простим ријечима када се наже у конфликту. О њему круже приче да се воли дружити са директорима.
8: Ћосић: офанзивни везни виртоуз са лоптом ове екипе је процвјетао у задње двије сезоне. Играо је на Вучијој луци али није могао добити прилику поред искусног Гашановића. Доласком у ИС постао креатор игре који и послије мечева тренира у парку који је сам изградио.
9. Бабаљ: Дарко, Дарко, златна копачке Европе.Подсјећа на Пипа Инзагија. Шпиц који се не види већим дијелом утакмице али се онда нађе на правом мјесту у право вријеме. Расан голгетер који је љубав према фудбалу стекао на трибинама стадиона.
10. Божовић: Маринко игра шпица у пару са Бабаљем и велики дио јавности не схвата чему уопште служи. Тром, слабе технике и са мањком луцидних идеја.
11. Шешељ: Лијеви офанзивни, стамен и зачуђујуће брз обзиром на своју конституцију. Добар са лоптом, запошљава, пардон упошљава саиграче. Јак у дуелима али и у ноћним изласцима.

Чији је Илиџански борац ?

Поносан сам на све истинске српске борце Отаџбинског рата. На свог оца, своје комшије, знане и незнане хероје који су бранили српско име, не гледајући на партијску припадност. Исто тако, тужан сам што двадесет година послије рата велики број њих живи на ивици егзистенције. Да буде још жалосније - постоји и борачка организација која се "бори" за њихова права. Колико је успјешна, види се по томе што за двије деценије, а Бог зна још колико ће дјеловати, није збринула наше јунаке.
На територији општине Источне Илиџе дјелује "Илиџански Борац". Само име је дискутабилно, јер уз дужно поштовање према Илиџанцима, већина бораца са територије данашње општине није учествовала у борбеним дејствима на Илиџи већ у својим насељима (не пије воду ни обашњење да су насеља припадала пријератној општини Илиџа јер је Добриња била у Нови Град Сарајево). Логичније би било да се назове "Борачка организација општине Источна Илиџа" (овај проблем ће се рјешавати уласком ЛСС у Скупштину општине). Друга, још проблематичнија ствар је та што је предсједник предсједништва "Илиџанског борца" ( овдје нећу говорити о његовом учешћу у рату јер постоји доста контрадикторности па нека о томе суд донесу борци Илиџе) уједно и одборник СДС-а у СО Источна Илиџа и у Скуптини града Источно Сарајево. Уколико ово није сукоб интереса, онда бар улива неповјерење свим оним члановима организације који нису у тој странци. Није битно ни то што Г.Ш. тврди да тај посао обавља без надокнаде, јер је небројено пута злоупотребио борце у дискусијама на скупштини, говорећи као одборник своје странке а не борачке организације (постојевидео записи на РТВИС). Даље, ако је примарни циљ ове организације збрињавање демобилисаних бораца и дјеце погинулих бораца, зашто је у Илиџанском борцу запослен правник који не спада у ту категорију !? Политика је ушла у спорт, (не)културу... могли су бар заобићи ратнике. Нека Бог подари вјечни мир погинулим херојима а надљудску снагу да опстану оним који су преживили.

Друже Шантићу...

Дејана Шантића познајем скоро 20 година. Тачније, мислио сам да га познајем. Није ми сметало то што се декларисао као атеиста и што се крстио у позним годинама због црквеног вјенчања. Био сам му барјактар на свадби. Дејан није био агресиван. Знам да је само два пута био на ивици туче: једном на фудбалу када се посвађао са мном па нисмо причали три године и некад давно у постдејтонском периоду када је нашминкан у хаљини бјежао од раје на Четворци.

Пијем ја пиву у Сингу и дође Шантић са делегацијом Радикала. Предложи ми да будем њихов кандидат на листи Социјалиста (знам да звучи нелогично али то је политика, тако кажу). прихватио сам то сматрајући да помажем пријатељу. Нисам ништа тражио од њега. Сад се кајем што нисам. Усљедили су бурни инциденти са фашистима и фамозном сјекиром. Тада први пут почињем сумњати у искреност Шантића. Тражио сам од њега да повуче везе са Социјалистима и омогући ми да демантујем оне факине са БН-а. Није ми изашао у сусрет. Прешао сам преко тога и чак почео да обнављам давно умрле радикале на Источној Илиџи. У међувремену се мој друг политички курвао са Ћосићем, Тошовићем, Ником Трифковићем и паркетаром Берјаном. Морам нагласити да је све вријеме друг Шантић као папагај понављао како мора мене запослити. чак и пред министром Ђокићем је то наглашавао. Није се обазирао на моје примједбе да се мане ћоравог посла и не служи фразама Бабаља и Ћосића и да не даје лажна обећања. Кренуо је странпутицом, свађајући се са Ђурђевићем (објашњавијући Илиџанском одбору све њихове сукобе, као да је њих то занимало. Па они су били ту због мене а не њих двојице). Губио је компас мој друг кога су, схвативши да оде у понор, почели користити И Гаша за подстицај, и Данка за посао секретарице (она је већ посебан случај: од радодајке до фанатичне вјернице) и њеног мужа, Божић за своју жену, итд. На крају и син одборника Љубице Бјелице али су га претекли из НДП-а. Елитизам га опио, излазио је само у Луксор и Верону, да буде виђен са Сташом и сличним хоштаплерима. Вјероватно су моји савјети сметали "свемогућем" предсједнику СО. Иако су били реални и на крају су се и обестинили у свим случајевима. Више су му годиле ријечи полтрона. Друг Шантић није схватио да је са 100 гласова временски ограничен политичар. Други мандат може заборавити буде ли наставио живјети у облацима (и ако се ја будем заинатио па да га уништим као његовог колегу радикала Савића 2008. године). Друг Шантић једва чека да умре Шешељ јер га оптерећује. Тако мој пријатељ настави да ме запошљава, слушајући хвалоспјеве читача Кур'ана Слијепчевића, приправника Ешпека 35-љетног и сличних интелектуалних амеба. Да ли је комплекс прорадио у мирном и повученом Дејану. Да ли је комадић власти пореметио ум нашег Шанте? Ко зна, вријеме ће показати... да сам ја био у праву. Као и увијек.

Ко још навија за ФК Славија ?

ФК Славија је основан 1908. године у Сарајеву. Током Отаџбинског рата обновљен је рад клуба и брзо је постао симбол Српског Сарајева. Данас је то нека друга прича.
Колоне људи на путу према стадиону и пуне трибине су прошлост. Еуфорија да је Славија симбол нашег града спласнула је са првим сумњивим работама управе и маћехинским односом према навијачима. А Соколови (не као навијачка група већ покрет, јер су већину њих чинили навијачи Звезде и Партизана) су заиста били огледало клуба. Та енергија  којом се Славија бодрила задуго, или можда никад више, неће бити виђена.А онда су нечастиве силе умјешале своје прсте и све се распршило као сан. Лијеп сан. Навијачи су препознати као добро топовско месо за остваривање политичких циљева. "Вође" су награђиване једнократним помоћима општинских и градских власти, удаљавајући се полако од своје браће на трибини. Однос са управом је постао сведен на минимум. Неријетко се могло чути од малограђана који су сјели у фотеље да су навијачи небитни (ипак је новац много битнији). И десио се тада онај чувени расцијеп међу Соколовима. Са једне стране они лојални управи (многи од њих су данас на високим политичким позицијама) са циљем да добију још коју марку а на другој страни прави навијачи, срцем везани за Српско Сарајево и неке идеале. Кулминирало је то бојкотом утакмице против Жеље када је управа послала специјалце из полиције на "своје" навијаче. Тада почиње гашење, не само навијачког покрета, нашег заједништва. Опада број људи на утакмицама Славије а расте број уплата на кладионицама. Намјештене утакмице, подобни навијачи, прање новца... учинили су да Славија постане вјечити борац за опстанак. Окренули су леђа момцима који су је пратили широм Српске и Босне. Данас на утакмицама некада симбола града буде једва 150 људи. Српски клуб је пун муслимана, тачније татиних синова из Сарајева који нашој дјеци не дозвољва да покаже свој квалитет. мијењају се чланови управе као на траци, неспособни и фудбалски необразовани. Болесним политичким и финансијским аспирацијама Славија је изгубила чуваре Српског Сарајева, изгубио се дух заједништва. Данас на трибини буде двадесетак дјечака - навијача, који бодре клуб без смисла. Није то она НАША Славија. Често се сјетим старих, добрих времена и својих пријатеља са којима сам ишао на утакмице. Морам признати да ми недостају сва та дружења (па и понеки окршаји са федералним комшијама око стадиона и на Добрињи). Много смо емоција потрошили за клуб који нас је издао.

Источно Сарајево -зона сумрака

Када из правца Неџарића прођете поред Рифине куће, дочека вас табла са натписом "Зона сумрака". Некада се тај град звао Срспко Сарајево али пошто је Српства мањкало (изгубило се у пљачкању народа у послијератним временима) преименован је у Источно... које је опет изгубило сваки смисао јер нема ни "С" од Сарајева и Сарајлија. Дакле, Зона сумрака. На том малом подручју постоје чак двије општине. Јавне установе гдје се поједини одборници понашају као да су у јавној, хммм, кући. Елем, у ове двије подзоне све је могуће. Тако један начелник већ десет година грије гузицу у удобној фотељи и све што је успио јесте да себи изгради викендицу на згради (вјеровали или не). Даље, осуђивани криминалци ставе кравату умјсто заслужене омче и постају високи дужносници. Да би постао предсједник Борачке организације пожељно је да си у рату био конобар. Ако си незаконито постављени директор Културног центра, своје послове обављаш у ходнику. Можеш бити начелников возач и одборник у исто вријеме, јебеш сукоб интереса. Што да идеш у пензију када можеш бити директор Дома здравља. Имаш своју приватну полицију која хапси неистомишљенике. Локална телевизија мијења дресове али не и своје методе цензуре. Већина одборника се бира по медицинској дијагнози "тотална заглупљеност", довољно је да по команди дижу руке. Начелници крше закон и увјеравају нас да је то исправно. Сексуалне афере међу политичарима се категоришу као нормална појава. Градоначелник се понаша као стидљиви тетак. И можемо тако набрајати до зоре разне појаве и сподобе али се плашим да вам не буде мука. Ако на примјер видите Шубија у одборничким клупама, опустите се, то је у ЗС сасвим могуће. Зар сте заборавили Оџаковића ?

Добри(ца) Ћосић и зли Трапара

Када је 2012. године Љубиша Ћосић постао начелник ИНС искрено сам радовао. Дијелом због тога што је млад и образован човјек добио прилику, дијелом јер искрено не подносим кадрове СДС-а. Мора се признати и то да је његова побједа била олакшана подршком Радикала, Драшковићем као противкандидатом, те учешћем и кандидата ПДП-а. Ипак, Љубиша добија 45,85% гласова. У прве двије године његове владавине имали смо скромну али плодотворну сарадњу. И данас говорим како је то једини политичар који је изашао у сусрет ЛСС-у у реализацији хуманитарне акције за Космет, што је заиста ријеткост у овој суморној долини. Изградили смо и пријатељски однос без условљавања политиком. А онда... нешто се промијенило. Прва искра будућих ватри међу нама била је моја кандидатура на изборима испред Радикала, а сви знамо веома нездрав однос између Предсједник СО Дејана Шантића и Ћосића. Покушао сам балансирати на затегнутој жици, са  тврдоглавим политичарима на обје стране. Неријетко сам са Шантићем улазио и отворене сукобе бранећи начелника. Он ме је пак наградио епитетом небитне особе. Нема везе, идемо даље. Слиједи незаконито именовање директора Културног центра, гдје Ћосић у камере ТВИС-а рече, парафразирам: "можда некада свјесно или несвјесно кршимо закон, али то је у интересу грађана бла бла бла (!?)". Мој друг Љубиша ме тим подсјети на ове гилиптере са И. Илиџе који двадесет година уринирају по законским одредбама. И на крају, реанимација политички мртвог Гојка Драшковића, чије се име појавило као најозбиљнији кандидат за дирекота ЈКП Рад. Наравно, реаговао сам у свом стилу, не штедећи ријечи. Тада ме је Љубиша назвао и... разочарао. Ред патетике, ред набијања учињених услуга те сврставање у плаћенике (ох како то само звучи идентично реторици Ковачевих бандита). Као прво, једна еминентна и јавна личност не треба бурно реаговати на изјаве НЕБИТНИХ особа (а ваљда је Љубиша досљедан свог мишљења о мени). Даље, ако тражиш противуслугу за учињено добро дјело, значи да ниси чистог срца га ни учинио. Треће, ваљда је иоле интелигентној особи јасно (а начелник то јесте) да дадан нажалост често дјелује усамљено у Сизифовом гурању камена правде и да за то не добија новац већ лажно тапшање по рамену (већ сам се мало накривио). Да ли је параноја ухватила мог (ваљда бившег) друга ? Да ли сам ја сад непријатељ коме демонстративно окреће леђа на јавној расправи неку вече? Да ли је политика зло (као Дадан) да квари људе ? Изгледа да никада нећемо попити ону пиву коју ми је давно обећао.