За себе могу рећи да сам обичајни вјерник. Славим све празнике, идем у цркву и искрено вјерујем у Бога. Дакле, моје вјеровање не иде у фанатизам али није ни комерцијално експонирање. Обични сам раб Божији коме су понекад потребни одговори о смислу нашег битисања. Оно што ме највише збуњује јесте то да је, а тако нас уче, Бог стварао људе по свом лику. Претпоставка је да се у том "лику" подразумијева, не само физички изглед, већ и остале особине нашег Господа. Искључујући свемогуће знање, наравно. Али како је онда могуће да су људи испали ужасно лоше копије свог Творца ? У свом "психопатском" мозгу (како то описа један будући поп коме су омиљене псовке у којима се спомињу Острог, Бог и 'љеб) не могу да повежем доброту Бога и злобу код људи. Да ли је ту по сриједи чињеница да смо рођени грешни па настављамо тим генетским наслијеђем да даље срљамо погрешним путем ? Заиста не разумијем. Често пожелим (нека ми Он опрости) да будем исти као они који носе крст на ланчићу, куну се у своју вјеру али истовремено газе преко других људи зарад сопствених интереса. Зашто баш ја морам тај тешки крст да носим на леђима ? Сви људи су браћа, али нису сва браћа људи. Зар не ? Господ је селективан. Неком да лијеп глас, неком дивну косу, а мени је дао етикету вјечитог кривца. Зашто ? Сав мој труд да угодим људима, да прећутим сву дволичност коју имају и да опраштам за њихове тешке ријечи, обија ми се у главу. Не тражим ја захвалност и клањање пред ногама. Довољан је стисак руке. Већина то не препознаје. Лакше им је ваљда да загрле неког много сличнијег себи. Да ли су и они исти пред Њим ? Хоћемо ли имати иста питања на страшном суду ? Чему све ово ? Зашто ми се не враћа љубав коју дајем ? Да ли сам ја у том дијељењу врлина и мана добио незахвалну улогу ловца на правду. Има ли правде ? Не, не губим ја своју вјеру. Једино ми је она и остала. Само и даље безуспјешно тражим одговоре.
Нема коментара:
Постави коментар