Усамљеност је као лавина. Уснила, невина и помало
заводљива. Као да неким нечујним гласом призива у свје скуте. А онда,
довољан је један глас славуја, једна једина ријеч и претвара се у
страшан, смртоносан ковитлац. Тад човјекове мисли неконтролисано бујају,
шетајући по ивици реалног. Слушао сам приче како и они који имају
неограничен број пријатеља, који се увијек нађу у масама, тону у бездан
самоће кад се повуку међу четири зида. Одатле ваљда и она да су пајаци
најтужнији људи када скину руменило са образа и смијешни црвени нос.
Управо је то бит. Маска, коју носе. Испод ње се осјећају сигурно,
непобједиво и престају бити оно што заправу јесу - рањиви. Ја своју
маску љубоморно чувам. Дешавало ми се често да лутајући тим пространим
пољима самоће, набасам на неку Дулцинеу. Навру тада жеље и полет,
добијем снагу да се опет рвем са вјетрењачама и та лавља крв ме тјера да
живим. Тад ми свако "њено" писмо буде трофеј. Свака ријеч златни пехар
са најбољим вином. Али, кад нам се сретну погледи и кад ријеч треба да
постане додир... чаролија престане. Схватим да је заправо све то била
имагинарна љубав. Плод маште, и моје и њене. Не кажем да се није развио
неки однос, чудан и подсвјестан. Да она треба мене и ја њу. Навика.
Обична навика. И све тако у круг, као Сизиф гурам свој камен осјећаја.
Спреман да дам љубав а још више жедан да ме неко воли. Живот, немирно
море, спреман је да те одведе и у најзабаченије луке, непознатих острва.
Тамо гдје никад не би ни помислио да ћеш упловити. Изненада, не
сумњајући да ћеш управо ту бацити своје зарђало сидро, вежеш конопац
својих мисли и останеш чекајући једног јединог, али жељеног путника.
Мене је тај брод судбине бацио на хриди вољене земље, Косова. Овог пута
не би то Дулцинеа због које бих ставио оклоп на себе и јуришао на
змајеве и зле краљеве. Косовка бјеше, дјевојка. Пред њом сам се осјећао
као рањени витез, препуштен њој и њеном крчагу воде. Да ме напоји, да ме
умије. Не могу објаснити како, не знам срочити зашто. Само сам главу
спустио у њено крило, смирен и вјерујући јој. И са њом је на почетку
била ријеч, црне, обичне шаре на бијелом плашту. Био сам убјеђен да је
то само још једна у низу игра, вртешка, као и све до сада. Већ спремљен
сам стао пред њу, горд и поносан на (мислио сам да сам у тим бојевима
одвећ искусан и прекаљен борац) "битку". Али сасјече ме, не мач, не
копље или тешки буздован. Око, зелено и чисто, весело и дубоко. Сам себи
сам био смијешан колико неспретности и дјечачког страха сам осјетио пре
њом. Умјесто да је чврсто стиснем за руку, оштрим погледом заледим,
постах јагње. Избезумљен од њеног погледа, осмијеха, гласа. Боже, да ли
је то осјећај који сам у ствари цијело вријеме тражио ? Да ли је то
златни грал ком сваки човјек тежи? Ако јесте, зашто сам се скаменио ?
Мисли су ми сад другачије, чудне и пребрзе. Испред мене је дивљи поток,
пун вирова и оштих стијена. Али ја опет имам неодољиву жељу да га
прескочим. Бојим се, признајем, али нешто у мени ми говори да морам
прећи на другу страну обале. У зелена поља. Сан, волио бих да је све ово
сан и да се пробудим усамљен али спреман на познато. Ово ме збуњује,
гони ме у незнане предјеле. Колико год се трудио да станем, да се
окренем и вратим у своју пећину ( у њој сам спретан и окретан, сричем
ријечи и стихове, у њој сам владар свог краљевства) жеља за зеленим оком
и меким уснама ме дозива. И у сну, и на јави. Живим за тај трен кад ће
ме сирена омамити чаробним гласом и повући у дубине. Јер, предао сам се
ја већ, зар не ?
Нема коментара:
Постави коментар