Мрачне душе назваше се патриоти (како је И. Илиџа постала пробушени долар)

Владислав Петковић Дис је још прије 100 година написао пјесму "Наши дани" у којој је на веома реалан али и суров начин описао помрачење свих моралних вриједности и ума српског народа. Предочио је гажење своје историје, своје традиције и појаву лажних родољуба који се богате на муци сопственог рода. Читав један вијек смо имали форе научити лекцију. Пали смо на испиту по ко зна који пут.
У суботу је одржан хуманитарни концерт у оквиру акције "Срцем за дјецу Космета". Група младих људи са којима сам сарађивао је затражила скромну помоћ за реализацију пројекта од стране локалних власти и предузећа. Мало је оних који су одазвали апелу. Начелник Источног Новог Сарајева, Љубиша Ћосић, једини је од политичара (не рачунајући вожда Шеховца који је индиректно помогао акцију, радећи то на своју руку) изашао у сусрет и обезбједио донацију. Остали су се завукли у своје топле фотеље, игноришући позив. Нису се удостојили чак ни одговорити. Баш су дипломатски образовани. И овај концерт смо одрадили без њихове помоћи уздајући се у своје сопствене снаге и неколико хуманих људи. Оно што је мене лично више изнервирало од ускраћивања помоћи, јесте то што на концерт није дошао нити један предтавник Општине Источна Илиџа. Зар та братија која се константно заклиње у Српство и своје ратне подвиге да пропусти ово ? Са говорница нам просипају патриотизам а губе образ онда када га треба на дјелу показати. Тужно и јадно. Селективни однос начелника према грађанима, подобни и они други, "наш" и "њихов". Срамота. Цијело вријеме преиспитујем самог себе да можда понекад не претјерујем у својим критикама на рачун власти. Тек сад сам потуно свјестан исправности својих мишљења. Већи сам Србин од њих. И није у свему овом важна странка којој припадају, или припадамо. У питању је да ли си човјек или ниси. Источна Илиџа је постала бездушна, мрачна и пуна срама. Дис није умро - ту је да нас сваки дан опомиње.
Поред младих волонтера, публике која је присуствовала концерту и начелника Ћосића,захвалност заслужују и пекара "Златно зрно", свештеници Старе цркве и храма Светог Петра сарајевског у Војковићима, Завод за уџбенике и наставна средства, Топлане Источно Ново Сарајево, Милдекс, локали Фиренца, Контра, Ју бар, Храм, Хогар.

Владислав Петковић Дис, "Наши дани" (1910)

Развило се црно време опадања
Набујао шљам и разврат и пороци
Подиг'о се трули задах пропадања
Умрли су сви хероји и пророци.

Прогледале све јазбине и канали
На високо подигли се сутерени
Сви проклети, сви подмукли и сви мали
Постадоше данас наши суверени.

Покрадени сви храмови и ћивоти
Исмејане све врлине и поштење
Понижени сви гробови и животи
Укаљано и опело и крштење.

Закована петвековна звона буне
Побегао дух јединства и бог рата
Обесисмо све празнике и трибуне
Гојимо се од грехова и од блата.

Од пандура створили смо великаше
Достојанства поделише идиоти
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.

Своју мудрост расточисмо на изборе
Своју храброст на подвале и обеде
Будућности затровасмо све изворе
А поразе прогласисмо за победе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове
Од несрећне браће наше, од робова
Затворисмо своје очи и џепове.

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на дивове
Сад сву славу пронађосмо у партији
Пир поруге дохватио све синове.

Под срамотом живи наше поколење
Не чују се ни протести ни јауци
Под срамотом живи наше јавно мњење
Нараштаји који сишу к'о пауци.

Помрчина захватила наше дане
Не види се јадна наша земља худа
Ал' кад пожар подухвати на све стране
Куда ћемо, господо, од светлости и од суда?!

Тиха предаја (како сам заволио Косовку)

Усамљеност је као лавина. Уснила, невина и помало заводљива. Као да неким нечујним гласом призива у свје скуте. А онда, довољан је један глас славуја, једна једина ријеч и претвара се у страшан, смртоносан ковитлац. Тад човјекове мисли неконтролисано бујају, шетајући по ивици реалног. Слушао сам приче како и они који имају неограничен број пријатеља, који се увијек нађу у масама, тону у бездан самоће кад се повуку међу четири зида. Одатле ваљда и она да су пајаци најтужнији људи када скину руменило са образа и смијешни црвени нос. Управо је то бит. Маска, коју носе. Испод ње се осјећају сигурно, непобједиво и престају бити оно што заправу јесу - рањиви. Ја своју маску љубоморно чувам. Дешавало ми се често да лутајући тим пространим пољима самоће, набасам на неку Дулцинеу. Навру тада жеље и полет, добијем снагу да се опет рвем са вјетрењачама и та лавља крв ме тјера да живим. Тад ми свако "њено" писмо буде трофеј. Свака ријеч златни пехар са најбољим вином. Али, кад нам се сретну погледи и кад ријеч треба да постане додир... чаролија престане. Схватим да је заправо све то била имагинарна љубав. Плод маште, и моје и њене. Не кажем да се није развио неки однос, чудан и подсвјестан. Да она треба мене и ја њу. Навика. Обична навика. И све тако у круг, као Сизиф гурам свој камен осјећаја. Спреман да дам љубав а још више жедан да ме неко воли. Живот, немирно море, спреман је да те одведе и у најзабаченије луке, непознатих острва. Тамо гдје никад не би ни помислио да ћеш упловити. Изненада, не сумњајући да ћеш управо ту бацити своје зарђало сидро, вежеш конопац својих мисли и останеш чекајући једног јединог, али жељеног путника. Мене је тај брод судбине бацио на хриди вољене земље, Косова. Овог пута не би то Дулцинеа због које бих ставио оклоп на себе и јуришао на змајеве и зле краљеве. Косовка бјеше, дјевојка. Пред њом сам се осјећао као рањени витез, препуштен њој и њеном крчагу воде. Да ме напоји, да ме умије. Не могу објаснити како, не знам срочити зашто. Само сам главу спустио у њено крило, смирен и вјерујући јој. И са њом је на почетку била ријеч, црне, обичне шаре на бијелом плашту. Био сам убјеђен да је то само још једна у низу игра, вртешка, као и све до сада. Већ спремљен сам стао пред њу, горд и поносан на (мислио сам да сам у тим бојевима одвећ искусан и прекаљен борац) "битку". Али сасјече ме, не мач, не копље или тешки буздован. Око, зелено и чисто, весело и дубоко. Сам себи сам био смијешан колико неспретности и дјечачког страха сам осјетио пре њом. Умјесто да је чврсто стиснем за руку, оштрим погледом заледим, постах јагње. Избезумљен од њеног погледа, осмијеха, гласа. Боже, да ли је то осјећај који сам у ствари цијело вријеме тражио ? Да ли је то златни грал ком сваки човјек тежи? Ако јесте, зашто сам се скаменио ? Мисли су ми сад другачије, чудне и пребрзе. Испред мене је дивљи поток, пун вирова и оштих стијена. Али ја опет имам неодољиву жељу да га прескочим. Бојим се, признајем, али нешто у мени ми говори да морам прећи на другу страну обале. У зелена поља. Сан, волио бих да је све ово сан и да се пробудим усамљен али спреман на познато. Ово ме збуњује, гони ме у незнане предјеле. Колико год се трудио да станем, да се окренем и вратим у своју пећину ( у њој сам спретан и окретан, сричем ријечи и стихове, у њој сам владар свог краљевства) жеља за зеленим оком и меким уснама ме дозива. И у сну, и на јави. Живим за тај трен кад ће ме сирена омамити чаробним гласом и повући у дубине. Јер, предао сам се ја већ, зар не ?

Кад си "срећан" Спасовданском прошетај...

Кад си срећан попиј кафу у Контри.
Кад си срећан попиј кафу у Контри.
Кад си срећан и кад желиш с другим срећу делит' ту,
кад си срећан попиј кафу у Контри.

Кад си срећан буди радник Фамоса.
Кад си срећан буди радник Фамоса.
Кад си срећан и кад желиш с другим делит' срећу ту,
кад си срећан буди радник Фамоса.


Кад си срећан Спасовданском прошетај.
Кад си срећан Спасовданском прошетај.
Кад си срећан и кад желиш с другим срећу делит' ту,
кад си срећан Спасовданском прошетај.

Кад си срећан гласно викни тад "Ју бар" !
Кад си срећан гласно викни тад "Ју бар" !
Кад си срећан и кад желиш с другим срећу делит' ту,
кад си срећан гласно викни тад "Ју бар" !

Кад си срећан ти понови ово све.
Кад си срећан ти понови ово све.
Кад си срећан и кад желиш с другим делит' срећу ту,
кад си срећан ти понови ово све.

О љубави

Нема тога код мене.

Поздрав из наше мале махале

Овај текст започињем статусом који сам објавио 7. маја ове године:
"Уколико посјетите доњи дио Источног Сарајева (из правца југо-запада), угледаћете ремек дјело савремене архитектуре: спортску дворану отвореног крова, гдје гледајући утакмицу уживате у свјежем ваздуху и посматрању небеских тијела. Наше ријеке вам могу понудити изобиље најлонских кеса, цријепова, аутомобилских гума и веома укусних пацова. Ако посјетите легендарну раскрсницу на Кули, семафор ће вас одушевити и увести у чари мистике. Локално становништво викендом организује традиционалне туче испред дискотека. Ипак, оно што је заштитни знак нашег града јесте шетња Спасовданском улицом (обичај налаже најмање 72 пута обићи круг). За љубитеље екстремних спортова ту је нови пут Лукавица - Јахорина гдје због одрона и контра окренутих нагиба неће мањкати адреналинског шока. Добро нам дошли !"
А волим ја ову нашу малу махалу. Живим ту, планирам да останем, фомирам породицу. И због тога ИМАМ ПРАВО да критикујем и указујем на све недостатке. Само, плашим се да је мјешавина апатије и полтронства уништила сваку жељу у људима да искажу своје мишљење. Својим ћутањем постају саучесници у злочину стварања погрешних система вриједности. Младом момчићу, тек стасалом за живот, узор постају људи који су своју интелигенцију показивали умјећем обијања аутомобилских брава, умјесто да то буде неки професор историје на примјер. Дјевојчице више не сањају да буду балерине већ маштају да постану пјевачице на Гранду. Овдје те лик са једва завршеном основном школом (диплому средње школе и факултет купи) има право назвати ретардом. назвати кажем јер има проблема са писањем. Мијеша латиницу и ћирилицу. А народ клима главом. "Штује" новокомпонованог члана елите. Ко зна, можда му среди неки посао или бар ћушне пет марака у џеп. Наша махала труне у мемли и блату малограђанских сподоба који се и не труде да од ње створе град. Они никад и нису ишли у биоскоп или гледали позоришну представу. Њима не треба музеј. Они свјесно држе ово слијепо цријево у стању стагнације јер се тако најбоље осјећају. Нису спремни за град а не желе назад у село. И нека сам ја будала, ако они тако кажу. Заиста ми је част бити дегенерик, у случају да у они оличење "нормалног". Никад нећу бити у шаблону, поготово овом ретроградивном.

Зашто не навијам за БиХ

Босна и Херцеговина више личи на експериментално створење доктора Франкештајна него на нормалну државу. Дејтонски споразум је зауставио рат али не и све оне подјеле које вијековима тињају овдје. Андрић је то најбоље описао у дјелу "Писмо из 1920. године":  
„Да Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари није тако ни чудан, и можда би се пажљивијом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непрозирним дубинама олује мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час… Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожности.“
Да се ја питам, ово бих поставио као члан 1. Устава наше (холивудске) државе. Имајући на уму све ово, ево замислићу себе на стадиону гдје игра нпр. фудбалска репрезентација БиХ. Како да навијам за Босну (и херцеговину) ? Морао бих обући дрес са грбом Икара (оне конзерве коју смо добијали у рату као хуманитарну помоћ). Па како да се идентификујем са месним нареском !? Химна Бих нема ријечи и опет не могу доживјети "патриотски занос". Морао бих успут купити заставу Турске или Саудијске Арабије. За ову прву ме баш и не вежу лијепе успомене јер је симбол једног од силних окупатора који су мој народ истребљивали, набијали на колац и протјеривали. Са ове друге, арапске, не знам ни текст прочитати. У навијачке реквизите додајем и ратну заставу тзв. Армије БиХ  (са све хришћанским љиљанима). А под том заставом је неки Н.Н. припадник муслиманског народа четири године пуцао на мог оца. Перо ми то не би никад опростио. Утакмица почиње, публика је на ногама. И почиње пјесма: "Убиј Србина". Не, стварно не могу навијати за Босну. Па да ми и рођени брат наступа за њу. Извините. Држимо се ми наше мржње, нека нам буде наук. И нека свако воли оно због чега му срце заигра.

 

Интервју са Даданом

Д1:  Многи вас сматрају ексцентриком, непресушним извором критика на рачун власти, бунтовником без длаке на језику.
Д2: И будалом, то сте заборавили рећи.
Д1: Добро, у то нећемо улазити. У чему се огледа та ваша револуција ?
Д2: Па... у огледалу ? Ахам, погрешно сам схватио питање. Није то класична револуција која укључује немире, крв и смрт. Више је пуки доказ да постоји неко друго мишљење у односу на оне који управљају нашим животима и скупим моторним возилима.
Д1: Да ли су ти ваши ставови дириговани из неких политичких центара или ваш лични став ?
Д2: Моја пета лична грешка. Не играм по правилима . Ваљда.
Д1: Чијим правилима ?
Д2: Њиховим.
Д1: Ко су то "они" ?
Д2. Па то су сви који нису "ми".
Д1: очигледно се не разумијемо.
Д2: Ти си први почео, не зајебавај.
Д1: Покушаћемо овако: ко подржава ваше ставове и да ли имате много истомишљеника ?
Д2: Поприличан број људи се слаже са мном али то зависи од мјеста на коме могу или не могу то јавно да кажу.
Д1: Како то мислите ?
Д2: Ма јој. Шпијуни су међу нама.
Д1: Мало нејасно говорите.
Д2. Хоћеш на кинеском да пробамо ?
Д1: Нема потребе. Какав сте као човјек ? Онако искрено.
Д2: Шта знам, осредњи. Имам 78 кила. 177 центиметара.
Д1: Зашто имате проблеме у контакту са људима ?
Д2: Јер дјелујем једноставно. Директно износим своје мишљење и осјећања. Не волим да глумим. Слабо се ту сналазим.
Д1: А они глуме?
Д2: Већина. Има ту и оних млађих који још увијек "траже себе" па им ја дјелујем као неки баук са својим савјетима. Не контају ме.
Д1: Љубав ?
Д2: Тешка су ти питања јаране.
Д1: Знате ли да волите ?
Д2: Ту сам ти ко ријека. Иде само у једном правцу. Мислим на љубав.
Д1: Пишете пјесме, есеје, блогове...
Д2: ... молбе, захтјеве, позивнице. Волим то. Им'о сам 5 из српског.
Д1: О чему пишете у својим пјесмама ?
Д2: Има разних тема. Од љубави, земљи, ченгелама. То је мој мали, скривени свијет.
Д1: Јесте ли икад написали љубавну пјесму некој одређеној жени и каква је била њена реакција на те стихове ?
Д2: Јесам. Не знам каква је била њена реакција. Од тад ми се не јавља.
Д1: хвала вам на разговору и желим вам много успјеха у вашем раду, писању и наравно у љубави.
Д2: Ето видиш, опет први почињеш зајебавати. Хај воздра.