Овај текст започињем статусом који сам објавио 7. маја ове године:
"Уколико посјетите доњи дио Источног Сарајева (из правца југо-запада), угледаћете ремек дјело савремене архитектуре: спортску дворану отвореног крова, гдје гледајући утакмицу уживате у свјежем ваздуху и посматрању небеских тијела. Наше ријеке вам могу понудити изобиље најлонских кеса, цријепова, аутомобилских гума и веома укусних пацова. Ако посјетите легендарну раскрсницу на Кули, семафор ће вас одушевити и увести у чари мистике. Локално становништво викендом организује традиционалне туче испред дискотека. Ипак, оно што је заштитни знак нашег града јесте шетња Спасовданском улицом (обичај налаже најмање 72 пута обићи круг). За љубитеље екстремних спортова ту је нови пут Лукавица - Јахорина гдје због одрона и контра окренутих нагиба неће мањкати адреналинског шока. Добро нам дошли !"
А волим ја ову нашу малу махалу. Живим ту, планирам да останем, фомирам породицу. И због тога ИМАМ ПРАВО да критикујем и указујем на све недостатке. Само, плашим се да је мјешавина апатије и полтронства уништила сваку жељу у људима да искажу своје мишљење. Својим ћутањем постају саучесници у злочину стварања погрешних система вриједности. Младом момчићу, тек стасалом за живот, узор постају људи који су своју интелигенцију показивали умјећем обијања аутомобилских брава, умјесто да то буде неки професор историје на примјер. Дјевојчице више не сањају да буду балерине већ маштају да постану пјевачице на Гранду. Овдје те лик са једва завршеном основном школом (диплому средње школе и факултет купи) има право назвати ретардом. назвати кажем јер има проблема са писањем. Мијеша латиницу и ћирилицу. А народ клима главом. "Штује" новокомпонованог члана елите. Ко зна, можда му среди неки посао или бар ћушне пет марака у џеп. Наша махала труне у мемли и блату малограђанских сподоба који се и не труде да од ње створе град. Они никад и нису ишли у биоскоп или гледали позоришну представу. Њима не треба музеј. Они свјесно држе ово слијепо цријево у стању стагнације јер се тако најбоље осјећају. Нису спремни за град а не желе назад у село. И нека сам ја будала, ако они тако кажу. Заиста ми је част бити дегенерик, у случају да у они оличење "нормалног". Никад нећу бити у шаблону, поготово овом ретроградивном.
"Уколико посјетите доњи дио Источног Сарајева (из правца југо-запада), угледаћете ремек дјело савремене архитектуре: спортску дворану отвореног крова, гдје гледајући утакмицу уживате у свјежем ваздуху и посматрању небеских тијела. Наше ријеке вам могу понудити изобиље најлонских кеса, цријепова, аутомобилских гума и веома укусних пацова. Ако посјетите легендарну раскрсницу на Кули, семафор ће вас одушевити и увести у чари мистике. Локално становништво викендом организује традиционалне туче испред дискотека. Ипак, оно што је заштитни знак нашег града јесте шетња Спасовданском улицом (обичај налаже најмање 72 пута обићи круг). За љубитеље екстремних спортова ту је нови пут Лукавица - Јахорина гдје због одрона и контра окренутих нагиба неће мањкати адреналинског шока. Добро нам дошли !"
А волим ја ову нашу малу махалу. Живим ту, планирам да останем, фомирам породицу. И због тога ИМАМ ПРАВО да критикујем и указујем на све недостатке. Само, плашим се да је мјешавина апатије и полтронства уништила сваку жељу у људима да искажу своје мишљење. Својим ћутањем постају саучесници у злочину стварања погрешних система вриједности. Младом момчићу, тек стасалом за живот, узор постају људи који су своју интелигенцију показивали умјећем обијања аутомобилских брава, умјесто да то буде неки професор историје на примјер. Дјевојчице више не сањају да буду балерине већ маштају да постану пјевачице на Гранду. Овдје те лик са једва завршеном основном школом (диплому средње школе и факултет купи) има право назвати ретардом. назвати кажем јер има проблема са писањем. Мијеша латиницу и ћирилицу. А народ клима главом. "Штује" новокомпонованог члана елите. Ко зна, можда му среди неки посао или бар ћушне пет марака у џеп. Наша махала труне у мемли и блату малограђанских сподоба који се и не труде да од ње створе град. Они никад и нису ишли у биоскоп или гледали позоришну представу. Њима не треба музеј. Они свјесно држе ово слијепо цријево у стању стагнације јер се тако најбоље осјећају. Нису спремни за град а не желе назад у село. И нека сам ја будала, ако они тако кажу. Заиста ми је част бити дегенерик, у случају да у они оличење "нормалног". Никад нећу бити у шаблону, поготово овом ретроградивном.
Нема коментара:
Постави коментар