Када бих набрајао све своје промашене емотивне инвестиције, причи не би било краја. Моје мале, средње и велике љубави су по обичају биле бурне, пуне заплета као у латино-америчким сапуницама и све су се, баш све, завршавале неком чудном, злокобном тишином. Требам ли споменути да је већина њих спадала у категорију неузвраћених ? Елем, мој унутрашњи радар за откривање потенцијалних женских објеката је очигледно од самог почетка у квару. Или га не знам користити. Поштедићу вас дугих бесједа и историјата мојих Стаљинградских битака. Осврнућу се на ове посљедње изливе патетично-романтичних осјећаја које сам гајио према једној дјевојци. Завешћемо је у записник под шифром КД-9400. Прије него што сам, по ко зна који пут, упао у замку, сметнуо сам с ума ријечи моје пријатељице Ирине која ми рече, парафразирам: " Просто је невјероватно да не постоји женска особа да ти узврати сву љубав коју носиш у себи". Да сам боље простудирао ту изјаву, могао бих уочити да је ријеч "невјероватно" заправо значила: тако ти је суђено, јеби га..
КД-9400 сам упознао сасвим случајно. Да буде интересантније на први поглед ми се и није нешто нарочито допала. И онда, као по неком проклетству које сам наслиједио од неког претка у седмом кољену ('бем ли га, шта ли је то учинио ?) преполовио сам укупни збир година свог живота и почео се понашати као старији малољетник. Конфузан, непредвидив, нестабилан. Подразумијева се да сам наступио сасвим отворено, неискусно и балаво. Почео сам да размишљам о њој. Прво ми је била нека фикција, потом муза за пјесме, затим опсесија и на крају непријатељ. Однос између нас је био пун неповјерења, неразумијевања и оштрих полемика. Не знам за њу али ја сам недостатак физичког "обрачуна" са КД-9400 надокнађивао са разноразним "играчицама са клупе за резерве". И трајало је то, као што увијек траје кад сам ја у питању. Губио сам вријеме унапријед свјестан да Стаљинград неће пасти. Само сам се смрз'о. Битка је завршена. На разрушеном попришту остале су испуцане гранате (ријечи), чауре (мисли) и милиони лешева (узалудних осјећања). КД-9400 је задржала почетне положаје и кренула у контраофанзиву. Мени остаје само да се повучем назад у Берлин, нађем неку Еву Браун и да скупа извршимо самоубиство (мислим на брак, наравно). А Еву, то знам, нећу волити.
КД-9400 сам упознао сасвим случајно. Да буде интересантније на први поглед ми се и није нешто нарочито допала. И онда, као по неком проклетству које сам наслиједио од неког претка у седмом кољену ('бем ли га, шта ли је то учинио ?) преполовио сам укупни збир година свог живота и почео се понашати као старији малољетник. Конфузан, непредвидив, нестабилан. Подразумијева се да сам наступио сасвим отворено, неискусно и балаво. Почео сам да размишљам о њој. Прво ми је била нека фикција, потом муза за пјесме, затим опсесија и на крају непријатељ. Однос између нас је био пун неповјерења, неразумијевања и оштрих полемика. Не знам за њу али ја сам недостатак физичког "обрачуна" са КД-9400 надокнађивао са разноразним "играчицама са клупе за резерве". И трајало је то, као што увијек траје кад сам ја у питању. Губио сам вријеме унапријед свјестан да Стаљинград неће пасти. Само сам се смрз'о. Битка је завршена. На разрушеном попришту остале су испуцане гранате (ријечи), чауре (мисли) и милиони лешева (узалудних осјећања). КД-9400 је задржала почетне положаје и кренула у контраофанзиву. Мени остаје само да се повучем назад у Берлин, нађем неку Еву Браун и да скупа извршимо самоубиство (мислим на брак, наравно). А Еву, то знам, нећу волити.
Dobra prica. I sam sam prosao kroz bezbrojne Staljingrade.
ОдговориИзбриши