Свратим малоприје на кафу и да прелистам новине у локални кафић. Дигнем главу и угледам човјека са сивим качкетом на глави како стоји испред стола и гледа право у мене. Понудим га да сједне и попије пиће. Каже, чуо је да сам "зајебан" лик и да доста лају на мене. па да ме упозна. Бивши борац, запослен у пропалом државном предузећу. Мало је попио али ми није сметало. Из разговора са њим сам изашао богатији за пар људских ријечи. Први дио нашег разговора је протекао у његовом испитивању шта ја то радим и шта желим постићи. Услиједио је блок ратних прича (анегдоте и вицеви, јер прави ратник неће причати о лошим стварима). На крају, исприча ми догађај из фирме који је заправо филозофско објашњење наше стварности: У његовој фирми на јјесто директора је постављен дезертер из минулог рата, који је негдје у Србији завршио факултет, да би се, када је мирис барута напустио наша брда и долине, вратио у завичај. Наш ветеран, по сопственим ријечима, није неки пожртвован и вриједан радник па се деси да закасни на посао. Једном таквом приликом, на капији га дочека директор и упита: "Јоване (даћемо му то име), па ђе си био побогу?". Наш борац му мирно одговори: "Мислиш јутрос или деведесет друге?". Даље не треба ништа причати. Мени је довољна и она суза коју је невјешто покушао сакрити док му је поглед лутао по неким давним временима, рововима и траншеима.
