ОФК Касиндо - клуб који се волио

2008. године покренуо сам иницијативу да обновимо рад ОФК Касиндола (иначе основаног ратне 1993. године да би потом био угашен). Убрзо се окупила група ентузијаста и засукали смо рукаве за остварење тог циља. Регионална лига РС, група југ била је наша прва станица. Моја маленкост као предсједник клуба, Мими секретар, Пего капитен уз шаролику плејаду играча ( Пеша, Нешо, Боксо, Гарда, Ђока, Жара...) ухватили смо се у коштац са Стакорином, Миљевином, Калиновиком... Прва сезона и друго мјесто ! Узевши у обзир да смо се финансирали из сопствених џепова, без свог стадиона и без подршке локалних власти, тај успјех још више добија на значају. Многобројне анегдоте се вежу за наранџасто-црне. Од путовања на гостовања у аутомобилима, комбијима до домаћих утакмица на које је долазило и по 200-300 гледалаца. Наша вјерна публика је убрзо оформила и навијачку групу "Пацијенти" (име добили по болници касиндо гдје је некад био терен клуба). Вођа тих "хулигана" Мики Поповић организује масу која на утакмицама прави шоу. гајбе пиве на трибинима, паљење новина (као импровизоване бакље) улијетање на игралиште приликом прославе голова. Почео народ да нас воли. Свака утакмица је била једна представа и дружење. Али како то иначе бива код нас, убрзо смо засметали "неком" и клуб су почели саботирати. Заиста тужно, јер за егзистенцију клуба је било потребно неких 3000 марака годишње. Помоћ нисмо добили. Тако је убијена још једна позитивна и креативна идеја у нашем граду. Празник фудбала, шале и дружења је занемарен зарад некох већих циљева. остаје нам само да се са сјетом присјећамо тих добрим времена и да у себи пјевамо стихове наше химне "You'll Never Walk Alone".

Источно од Сарајева

Колико сам само пута чуо фразу "Источно (Српско) Сарајево су изградили Срби који су напустили Сарајево. Сурова истина која је постала предмет злоупотребе од стране политичара који играју на карту националних осјећања гласачког тијела. А да ли наш град, источно од Сарајева носи бар мало оног духа наших предака, који су под разним окупаторима успјели да свој идентитет очувају, надограде и презентују ? По том питању сам песимиста. Уз ријетке културне догађаје (на прсте једне руке се могу избројати) што се издвајају по значају за опште добро и едукацију, упловили смо у море гусала и пјевања "дугих". Слажем се да треба поштовати и ту традицију али претјераше са "убијањем Турака" уз помоћ коњских струна и гудала. Тако нам свака манифестација, било културна, политичка или комеморативна почиње довођењем гуслара (чак и бивших, као што је Миљан Миљанић). А шта смо то заборавили приликом селидбе из Сарајева ? Стаку Скендерову и њену дјевојачку школу "Свети Сава" из 1858. године. Николу Кашиковића и "Босанску Вилу". Деспиће и њихове позоришне представе (прве у Сарајеву). Јефтановиће и први модерни хотел у граду на Миљацки. Српско пјевачко друштво "Слогу"... и могао бих тако до јутра. Данас наша дјеца немају појма о раду Скендерове, немамо локалне новине (гасе нам и РТВ), аматерско позориште не игра представе због недостатка новца. Али зато Вера Матовић првачићима пожели почетак школовања. Надам се без пјесме "Шта ти моја блуза смета". Немамо ни музеј али имамо читав низ фантомских организација које се повампире једном годишње, оперу пар хиљада марака и опет се врате у свој сандук. Просвјета нпр. Ентузијасти који имају огромну жељу да промјене нешто на културном плану, осуђени су да се боре против добро увјежбане армије "површности". Али ја им скидам капу. Треба имати храбрости у овом нашем граду па искочити из шина апатије, ризиковати да те прогласе лудаком и шизматиком. Апсолутно их разумијем -један сам од њих.

Пробој обруча

Нисам ја нешто посебан (једино мој психијатар каже да јесам). Обичан сам број, непаран али и немиран. Углавном егзистирам на овој планети као и сви остали припадници људске врсте, само што понекад  прерастем у вулкан са ерупцијама критика на рачун власти, медија, жена, фудбалских клубова... Све у свему - просјечан дечко. Ако се под тим подразумијева да је нормално кад ти "еминентне личности" нашег града пријете трпањем у гепек, одвожењем на олимпијску планину Требевић и закопавање испод неког стогодишњег храста. И ако си подвргнут цензури на појединим медијима јер си неподобан. Вјерујем да ми је то враћање због критике терена за боћање. Не мрзим ја тај спорт него сам повриједио ногу шутирајући ону куглу. Јбг кад не знам правила. Као и 99,99% мојих суграђана. Ах, да. С времена на вријеме критикујем и борачке, културне и спортске организације (Боже овај је баш неки намћор). Већина каже за моја размишљања да сам у праву али ето... требао бих да ћутим, због успостављања космичке равнотеже. Никад се нисам разумио у ту астрономију. Изгледа да у том грму лежи зец. Или чучи. Тако некако. Ето, извршили смо пробој обруча, далеко бројнијег "непријатеља" и изашли на ослобођену територију. Сада сам блогер. Као Рајко Васић. Ја јесам напредовао у животу. У ПМ (није пушкомитраљез).