Наслов текста је инспирисан јавним конкурсом, пардон натјечајем, који је моја општина... шта ми је (?) опћина објавила у високотиражном тједнику из Мостара (Западни Мостар за Источно Сарајево).
Нисам ја најпаметнији ни најхрабрији (мада често тврдим да сам најљепши). Можда сам само мало гласнији од масе незадовољних грађана хибридног града у ком живимо. Дуго сам се тражио у идентитету Источносарајлија, покушавао прихватити неписана правила градских очева поријеклом са сеоских атара. Нисам успио. Мој први гријех који је дирнуо у каноне "свемоћне цркве" био је обнављање рада ОФК Касиндола. Иако је већина оних са здравим разумом схватила да је клуб замишљен као рекреативно друштво са циљем окупљања људи за дружење и опуштање (нешто слично као ФК Рекреативо из БЛ или Врбањуша), у нашој сивоморалној средини, затвореној за нове идеје, схваћено је као покушај подривања недодирљивог пројекта Славије, па и Фамоса, познатог по радним мјестима на платном списку општине. Те 2008. године почиње њихова борба против предсједника најпопуларнијег клуба ових простора. Не желећи се спуштати на ниво новопечених политичких дужносника, основао сам удружење грађана Лига сарајевских Срба. Мала група одабраних људи, вољна да сачува идентитет и све вриједне традиције оних који су морали напустити родни град. Та мала група је временом нарасла у незаустављиву локомотиву- предводницу народа. Не требам трошити ријечи на покушаје полудивље камариле да опструишу њен рад. Залудна је била њихова борба. Далибор Трапара, је са својим пријатељима постављао нове стандарде у Источном Сарајеву. Едукативни програми, обиљежавање историјских датума, хуманитарне акције... био сам (били смо) за корак испред њих у сваком моменту. Организација хуманитарних утакмица, скупљање школског прибора за основце, два велика концерта са гостима са Косова и Метохије. Све су то биле јеретичке работе противу њих. Ипак, кап која је прелила чашу био је мој блог. Текстови који су одударали од успаване бајке коју нам сервирају. Можда ће неко помислити да сам нарцисоидан али морају признати да сам својим писањем успио постати топ-тема у граду. Чудо невиђено. А ја сам писао само истину. Она највише боли. Њихове реакције на то су их оголиле и приказале у онако кави заиста јесу: недостојни функција које обављају. Обични робови својих интереса. Народ је то препознао, хвала Богу.
Настављам свој рад на мало вишем нивоу. Сад сам као нека јавна личност па се морам понекад суздржати од оштрих ријечи. Покушавам се снаћи у тим водама, срећом не више усамљен. Пливам заједно са народом. Ето, то је Дадан. Ништа страшно, зар не ?
Нисам ја најпаметнији ни најхрабрији (мада често тврдим да сам најљепши). Можда сам само мало гласнији од масе незадовољних грађана хибридног града у ком живимо. Дуго сам се тражио у идентитету Источносарајлија, покушавао прихватити неписана правила градских очева поријеклом са сеоских атара. Нисам успио. Мој први гријех који је дирнуо у каноне "свемоћне цркве" био је обнављање рада ОФК Касиндола. Иако је већина оних са здравим разумом схватила да је клуб замишљен као рекреативно друштво са циљем окупљања људи за дружење и опуштање (нешто слично као ФК Рекреативо из БЛ или Врбањуша), у нашој сивоморалној средини, затвореној за нове идеје, схваћено је као покушај подривања недодирљивог пројекта Славије, па и Фамоса, познатог по радним мјестима на платном списку општине. Те 2008. године почиње њихова борба против предсједника најпопуларнијег клуба ових простора. Не желећи се спуштати на ниво новопечених политичких дужносника, основао сам удружење грађана Лига сарајевских Срба. Мала група одабраних људи, вољна да сачува идентитет и све вриједне традиције оних који су морали напустити родни град. Та мала група је временом нарасла у незаустављиву локомотиву- предводницу народа. Не требам трошити ријечи на покушаје полудивље камариле да опструишу њен рад. Залудна је била њихова борба. Далибор Трапара, је са својим пријатељима постављао нове стандарде у Источном Сарајеву. Едукативни програми, обиљежавање историјских датума, хуманитарне акције... био сам (били смо) за корак испред њих у сваком моменту. Организација хуманитарних утакмица, скупљање школског прибора за основце, два велика концерта са гостима са Косова и Метохије. Све су то биле јеретичке работе противу њих. Ипак, кап која је прелила чашу био је мој блог. Текстови који су одударали од успаване бајке коју нам сервирају. Можда ће неко помислити да сам нарцисоидан али морају признати да сам својим писањем успио постати топ-тема у граду. Чудо невиђено. А ја сам писао само истину. Она највише боли. Њихове реакције на то су их оголиле и приказале у онако кави заиста јесу: недостојни функција које обављају. Обични робови својих интереса. Народ је то препознао, хвала Богу.
Настављам свој рад на мало вишем нивоу. Сад сам као нека јавна личност па се морам понекад суздржати од оштрих ријечи. Покушавам се снаћи у тим водама, срећом не више усамљен. Пливам заједно са народом. Ето, то је Дадан. Ништа страшно, зар не ?
