Дадане шути, скрати језик могу те чути

" и стари се сјећа ратних времена.
Да би данас било боље, они су потурали своја плећа.
Газили хладне ријеке, јели кору с' дрвећа."
Када чујем ове стихове "Забрањеног пушења", погледам у Перу и замишљам његове двије борбе: једну у хладним и влажним рововима, и другу да без погинуле жене (међу првим жртвама ратних дејстава у Сарајеву) подигне два сина. И изборио се, хвала Богу. Само, бојим се да нама данас није дошло то боље вријеме. Можда те не шаљу на Голи Оток због изговорене ријечи али слобода говора је и даље мисаона именица. Модерна инквизиција ће тако без страха од санкција органа реда и закона да упућује телефонске позиве усред ноћи, крстари градом у потрази за оним што шири "јерес". Двадесет први вијек ? Можда су бројке 1 и 2 замијениле мјеста у овом случају. Универзална повеља УН-а о људским правима у Источном Сарајеву не важи. Ни Устав РС. Овдје се игра по правилима уливања страха свима који мисле другачије или износе сурову (по неке) истину.  Да ли су се Перо и многобројни његови саборци борили за то ? Чисто сумњам да су избјегавајући метке и гранате, замишљали да ће њихови потомци из подрума и заклона морати опет да стријепе. Али за сва наша, или њихова, сагрешенија постоји један већи и праведнији суд. Тај судија види и чује што многи не желе или не смију. А шта је са нама који не знамо да шутимо ? Па носимо мало тежи крст и морамо бити спремни на све увреде и понижења. Сами смо изабрали свој пут - исправан пут. И чекамо правду која јесте спора али увијек дође. Одох да замијеним Перу на стражи.

Сви смо ми понекад "Пантић"

"Политичка слобода једног грађанина састоји се у оној мирноћи духа која потиче из спознаје сваког о својој сигурности. А да би се она посједовала, нужно је да устројство друштва буде такво да се њиме осигура грађанима да се не морају бојати других грађана." (Шарл-Луј де Секондат Монтескје)

Нисам ни слутио да ће мој блог "Опрости, извини, знај да никад нећу бити твој" толико узбуркати јавност у Источном Сарајеву. У кратком периоду текст је прочитало више од 1600 људи и ненамјерно је постао нека врста хита. Признајем да сам био спреман на све могуће врсте критика, провокација и пријетњи (којих је доуше и било али у минималном обиму) али сам се изненадио бројем оних људи који су ми директно пружили подршку. Заиста сам био збуњен када су ми људи прилазили на улици и пружали руку са ријечима похвале, звали туру пића за "писца" или пак све оне поруке које сам у протеклим данима добио телефоном и на друштвеним мрежама. Оно што ме највише радује јесте чињеница да су ти људи чланови различитих политичких странака. Исти стисак руке је био и оног из СНСД-а и оног из СДС-а. Идентична је љубав према истини ! Дакле, мој текст није удар на одређену политичку странку као што се покушало представити већ уходаном шемом стварања "непријатеља". Мој једини циљ је био одговорити на све увреде и ружне ријечи које су потекле из "кухиње незнања и неистине". Небројено пута сам рекао како ћу на своја плећа прихватити свако омаловажавање или лаж, али конструисање неистина према раду Удружења грађана "Лига сарајевских Срба" нећу и не могу истрпити. Због те фамозне Лиге сам двије и по године постао скупљач епитета и етикета, плаћених оних или оних. Непријатељ "нумеро уно" РТВИС-а, разних странака, интерсних група. Зашто ? Само зато јер сам кренуо другим путем - путем одрицања за опште добро (?). Неће то они схватити, знам. И не морају. Али морају поштовати моје уставно право на слободу говора и мишљења. И то право ћу искористити за одбрану једне организације која је за релативно кратко вријеме остварила више резултата него читав сијасет других, из буџета финансираних удружења. Хвала свима који су стали "на моју - нашу страну". И Бога ми, није нас мало.

Опрости, извини, знај да никад нећу бити твој

Писмо би по неком правилу требало почети са ријечима "поштовани, драги... господине" али и поред све добре воље ја те (и не персирам те изгледа) не препознајем у њима. Зашто ти уопште пишем ? Па да ти страначки полтрончићи у свом хистеричном улизивању не би преносили погрешне информације. Већ другу годину за редом газим своје принципе и предлажем ти сарадњу у хуманитарним акцијама за дјецу у српским енклавама на Косову и Метохији. И оба пута одбијаш јер на сам помен мог имена добијаш врење у желудцу и неки чудни осип по лицу. Мислиш да је мени другачије када чујем твоје име ? Вјеруј ми, имам горе симптоме. Али за разлику од тебе, ја не "просипам шупљу" о Српству него се због већих и важнијих циљева контролишем и уједем за језик. Та дјеца су изнад тебе и мене. Ти си се, Шеха, утопио у безличну масу неформалне групе ТНТ која на најпримитивнији начин покушава да ведри и облачи у нашој малој касаби. Те исте групе која је бојкотовала прошлогодишњи концерт Црквеног хора "Бранислав Нушић" из Косовске Митровице. Поштујем ја твој (ваш) избор али га не схватам. И постаје небитна ствар јер су се ти "моји принципи" опет показали као исправни те потврдили да сте недостојни бити дио младог и хуманог тима у Источном Сарајеву. Знам да гориш од знатижеље што сам се дрзнуо говорити "лоше" о теби. Нећу те мучити. Нећу ти ни пријетити премлаћивањем и ликвидацијом као што сте ти и твоја екипа поручивали мени. Једноставно, сматрам да ниси капацитет да обављаш силне функције које су ти Д.Б. и друштво омогућили. Ако си већ представник бораца, зар није јадно и биједно појавити се у папучама на отварању меморијалног турнира у Војковићима ? Ма јесте, у подсвијести то знаш. Гледам те понекад и за скупштинском говорницом. И заиста те не могу сматрати за свог представника у власти. Стид ме. И то је то. Моје мишљење које нећу мијењати ни због чега ни због кога. Надам се да си уживао на концерту наших пријатеља са Космета прошле године. Фино пјевају, зар не ? Да си још видио дјечије осмијехе када смо дијелили пакетиће по енклавама. Е у томе се разликујемо предсједниче "Илиџанског борца". Богатији сам од тебе. У души.

Фарма у нама царује

Феномен "Фарме" и сличних ријалитија је само одраз тренутног стања друштва. Мјешавина модерних капиталистичких принципа брзе зараде, старе изреке "дај народу хљеба и игара" и урођена склоност ка воајеризму. Да не буде забуне, нису ови серијали настали код нас већ на западу, и то много,много раније. Ми смо још у фази транзиције па код нас све касни по обичају (првенствено лични доходак у већини фирми). А ми хоћемо у Европу па се прилагођавамо. Подјела на оне који гледају и они који су жестоки противници, конкретно "Фарме", је апсолутно небитна: и једнима и другима су у подсвијест усађени Екрем, Венди, Станија, Мемо, Ћемо и остала естрадна братија. Али хајде да угасимо телевизор, искључимо интернет и затворимо новине. Окренимо се око себе и видјећемо да су и наши животи ништа друго него ријалити шоу. Додуше суровији и без СМС гласања. Зар нема и код нас глуме, стварања кланова, оговарања и свађа ? Ма има, само нам је тешко признати. Изгубивши неке старе моралне вриједности, друштвене норме и првенствено здраве породичне односе а све више прихватајући (по мени наметнуте) стандарде глобалне политике, лутамо и тражимо своје мјесто на аутопуту ка Холивуду. Није мали број оних који се у друштву претварају као добродушни Самарићани, свачији пријатељи, пуни сосјећања и разумијевања. А када се имагинарна свјетла позорнице угасе, они са олакшањем скидају маску и боре се са својим комплексима. Ономад, у мом дјетињству, статус у "раји" се стицао поштујући неке боље рангиране дјечаке. Ишао си по воду или лопту, можда "попио" коју чвоку али си био сигуран да ћете сутра бранити од оних преко улице. Данас је другачије. "Демократско" право да свака фукара ствара сопствену рају. Али за разлику од "старе гарде" не ствара је неким заслугама већ обманама. И само наизглед функционише та "екипа". Само мало загреби и на површину ће испливати сви међусобни анимозитети, неслагања па чак и мржња. Свако се ту бори да што љепше стане испред "камере". Да ли треба да спомињем трачеве ? По неком неписаном правилу то је било резервисано за жене које уз кафицу износе читаве елаборате о овом или оном, овој или оној. Данас су мушкарци ти који предњаче у тој дисциплини. Све нам се пореметило, баш све. Сви смо ми "становници мале фарме... ија - ија - ооо.

Успори мало, Верена сестро...

"На естради све је лажно, на естради све је фол".
Ибро Дирка је један од ријетких који је схватио лажни сјај "звијезда". Додуше, данас свако може бити селебрити, јавна личност, идол младих. Квалитет није потребан, довољно је да имаш јаког спонзора (ако си женско наравно) и лансиран си у орбиту. Да се разумијемо, поштујем свачији успјех па макар то било и крештање и избацивање сиса на сцени али не могу да схватим, или боље речено да прихватим, дрскост новокомпонованих "умјетника" да својим морбидним изјавама вријеђају интелигенцију оне незатроване мањине. Најновија филозофска теза потекла је од наше уважене суграђанке, велике звијезде која крстари по дискотекама од Коњица, преко Бусоваче па све до Живиница, Верене Церовине. Дотична изјави како је син власника "Пинка" Митровића, који је неприлагођеном брзином возио улицом са ограничењем од 40 на сат и убио малољетну дјевојку у Београду, недужан јер није конзумирао алкохол !? Покушавам у својим сивим можданим ћелијама да конструишем слику како Верена том изјавом само жели да се улиже Митровићу у циљу њеног "пробијања" на ружичасту телевизију. И молим Бога да је то у питању. Јер ако је то заиста њен став, плашим се да она и њена армија обожаваоца (чета, батаљон или већ колико их има) ствара неке нове законске регулативе. По њима недодирљиви су сви који имају статус медијских личности или позамашан износ новца на рачуну. Не улазим у то какви су то медији. Али Верена не стаје на томе, она ратоборно брани своје мишљење. Вокабуларом који више приличи неком јалијашу са Седреника него узору за младе дјевојке. Страшно, од глагола страшити. Увјерен сам како је брзоплето одреаговала и покушаћу да попричам са њом када буде наступала у Крешеву. Надам се да неће бити са Фуадом Бацковићем Дином. Јежим се од његове појаве.

Колико кошта ријеч Косово ?

Косово је најскупља ријеч, рече Матија Бећковић. Бар би требала бити. Плашим се да се сврстала у низ отрцаних фраза и клишеа који се користе по потреби. Данас свако узима себи за право изговорити име свете земље, мјесто нашег страдања, наше части и поноса. Ријеч, све остаје на ријечи. Можда сам превише субјективан због осјећања које сам доживио обилазећи енклаве са српским живљем јужно од Ибра па ми сметају разноразни говорници и "заштитници" Косова и Метохије. Тако они оптужују владајућу структуру у Србији за издају јужне покрајине, кличу Лазару и Милошу, куну се и проклињу. А тако мало је потребно да ту љубав према роду покажу на прави начин. Концерту у склопу акције "Срцем за дјецу Космета" у културном центру присуствовало је тек нешто око педесетак људи. Нико од представника локалних власти (а сви су уредно позвани) није се појавио. Није било ни "великих Срба", "националиста", "родољуба". Полупразна сала је одисала реалношћу: ријеч Косово је појефтинила. Ипак сам поносан на своју младу екипу која се удостојила организовати догађај и на све оне који су одвојили мало свог времена и новца да би са образом могли отићи на Космет и помоћи малишанима у Гораждевцу, Бањи, Великој Хочи... Мало нас је али вриједимо ! Укус горчине мијеша ми се са осјећајем поноса. Достојан сам изговорити ту ријеч... Косово ! Била она најскупља или најјефтинија. Још бих само додао оне Његошеве:
"Су чим ћете изаћ пред Милоша 
и пред друге српске витезове, 
који живе доклен сунца грије?"
А ти малишани у енклавама су прави витезови ! На њих се треба угледати.

Божур

Тог јутра нестаде страх.
Ситница мутна постаде
врата смрти или живота хук.
Из праха враћамо се у прах ?
У понор срама или у свјетлост наде ?
Вјетар је носио оружја звук...

На пољу равном
двије војске, два лава,
дивљих очију спремних на бој.
Опијен отаџбином славном,
дјететом што праведним сном спава,
не жали дати живот свој.

Започе вртлог крви.
Сабља на сабљу, копље на копље.
Урлици јече, жељеза траг.
Азијски оркан носи и мрви,
витезови падају к'о снопље.
Пада и анђео, пада и враг.

Падох и ја.
Оборише ме са помамног ата,
у блато оклоп сјајни леже.
Нестаде земља сва.
Врело живота цури са врата,
заплетох се у тамине мреже.

Мук прекри Косово.
Нигдје ни пјесме ни јаука.
Ни побједника ни пораженог.
Неспреман на ово,
и рањеном ми на сабљи рука.
Чекам да судбу одреди Бог.

Али умјесто сунца
угледах тебе. Самртни сан ?
Стојиш и гледаш у ране моје.
Као болан на постељи што бунца,
као старац од живота уморан
вапим да осјетим руке твоје.

Клечич, гледаш ме.
С крчагом златним кријепосне воде.
Руком милујеш моје власи.
Све ! Дао бих све
да чежња моја из очију оде,
вјечно ту поред мене да си.

Господе ! Слушах приче
да Косово божур, најљепши цвијет има.
Мирисом својим да душу кријепи.
И само ту може да ниче.
Ту љепоту видјех у очима твојим,
да ли си ти божур лијепи ?

Смијешиш се,топло, мило.
Кажеш да морам чувати снагу,
јер ме чека још битака много.
А око ми се у њедра твоја свило,
у трену те вољех к'о ниједну драгу.
И вјечно бих остао, када бих мог'о.

Дому мораш витеже поћи.
Чека те можда љуба вјерна,
ријечи ткаш као свилом меком.
А ја бих и дане и ноћи
к'о нека луда лаковјерна
пловио твојом зеленом ријеком.

И ране ће страшне зарасти моје,
и бојева љутих биће.
Ал' ока твог, крчага слатке воде, косе свиленкасте ?
Tога се, цвијете, витезови боје.
То је наша зора која никад не свиће.
Јер божур нигдје сем на Косову не расте.

"Мене је тешко волети... бадава"

Легенда каже да сам се у тренутку доласка на овај свијет успио одмах посвађати са бабицом која ме је порађала. Као, нисам био задовољан њеним начином вађења мене из прапостојбине свих људи. Та склоност ка конфликтима ми је дакле је усађена од тог врелог јулског дана "крајем седамдесетих двадесетог века". Али није баш увијек мојом кривицом. Често то буде плод нечије подлости, хињалука или лажи, па се онда ја запалим к'о рафинерија у Броду. А не знам ни да шутим јбг. Ако ми нешто смета -смета ми и ја кажем. Обично мој дрски језик увриједи лик и дјело неког вољеног лидера странке, истакнуту личност или селебритија. Тако ти ја завршим као прва тачка дневног реда Општинског одбора СМКРЗГ-1389 (случајно одабрах ово име за странке које су се бавиле мојим ријечима). Немају преча посла. Иста ствар је и са пријатељима. Рачунајући и праве и ове виртуелне. Чим ти ја видим неко врдање, туш-муш тактите, крене ерупција Етне у мом мозгу. Радије ми реци да сам коњ, папак, идиот или било шта друго него да ми се смјешкаш у фазону кандидаткиња за мис Дрозгометве. Никад ми није било јасно то да се у раји нешто крије. И наравно, наљуте се на мене што рекох да ме то нервира. Шути болан, глуми к'о и сви остали инсани, не буди хајван. Бадава. Љубав нећу ни спомињати. На том пољу ми је Меркур ушао у треће поље Венере па су ми се емотивни аспекти Марса тотално сузили. Нит' ја знам да волим онако како треба, нит' оне мене воле онако како ја хоћу. Заврши се свађом 6 фамилија. Резиме: мене воле само они који морају. Нека им је Бог на помоћи.

Хоћемо ли на кафу у НСРС ?(0,60 КМ)

Данас гледам телевизијски прилог о бифеу Народне скупштине Републике Српске. Фантастично мјесто ! Кафа 60 пфенинга, доручак (двоје јаја, двије фиршле, кромпирићи и салата 3, 50 КМ). Ако волиш луксуз, порција ћевапа 4,50 марака. И таман кад сам се спремао отићи тамо на кафицу и мало замезити - хладан туш: приступ је дозвољен само посланицима и радницима нашег парламента. У наступу бијеса набројао сам им све претке до седмог кољена, ванбрачну дјецу и швалерке. За петака сам се могао изготивити к'о хаџија. Али кад сам разумно сагледао ствари, обузео ме осјећај стида. Уопште нисам размишљао у каквој се ситуацији налазе наши "народни трибуни". Јес' да имају плате од 4-5 хиљада али сметнух с' ума да су се увалили у кредите. Ваља платити рату за нови ауто, викендицу на Јахорини, школовати дјецу по Бечу, љетовати на Сејшелским острвима (чуо сам за њих али не знам гдје се налазе). Па онда ролекси, одијела, ципеле,
мобилни телефони, бунда за ону малу што се виђају са њом викендом. Срам да ме буде ! Осјетим тада неко струјање у крвним жилама, сви ми се молекули узнемирише. Погледам у огледало и имам шта да видим: у одразу Борис Тадић главом и брадом. И чујем неки глас који ми тихо говори: Дадане извини се, извини се... Ево баш сад куцам писмо свим народним посланицима у коме упућујем искрено извињење због грешних мисли. Моје дрско размишљање је заиста непримјерено и није у складу са стремљењима ка евро-атланским интеграцијама (ово задње сам написао онако да би текст био занимљивији). ја ћу пити кафу за 1,20 КМ и нећу се више никад жалити. Часне ми пионирске.

Све моје заблуде о Српству

У мојој породици је била сасвим нормална ствар (па чак и у вријеме комунистичке еуфорије о непостојању Бога) да се слави крсна слава, Божић, Васкрс и остали православни празници. Подразумијева се да сам крштен као беба и да сам се пред спавање молио Господу. Дедине приче о Марку Краљевићу, боју на Косову Пољу и хајдуцима биле су саставни дио мог одгоја. Гусле на зиду, старе преко 150 година које се преносе са кољена на кољено...И нисам имао потребу то да истичем. Нигдје и никоме. Сјећам се одлазака у Стару цркву са баком, литија и бројаница које сам добијао од ње кад је путовала у Чајниче на Госпојину. Кажем вам, то ми је било сасвим природно. А онда, када сам одрастао, схватио сам да ја уопште и нисам неки Србин. Можда је моја оцјена "довољан". Оно, ајде нека прође. Јер да би био "прави Србин" мораш се доказивати. Најбоље је да то радиш на свадбама. Кад крену патриотске пјесме, па кад се почне поскакивати и у трансу пјевати како "лелечу буле" тада до изражаја долази твој родољубиви нагон. Одмориш мало, замезиш и попијеш пиво па Јово наново. Да би добио оцјену "добар" пожељно је да форсираш четнике. Не мислим ту на припаднике ЈВуО - легитимне краљеве војске већ на ликове из филмова комунистичког редитеља Булајића: масна брада, нож у зубима и енормне количине алкохола док се окреће брав. За "врло добар" мораш слушати Миљанића, носати мајице са ликом Караџића (никад нећу добити ту оцјену јер га не волим баш нешто) и мрзити све народе око себе. И комшију. "Петица" се заслужује врло ријетко. Мораш бити крштен под острогом (слава му и милост) негдје послије 2000-те године, почети славити крсну славу под изговором да деда није смио од комуниста (стварно и није смио јер је био члан СКЈ) и носати огроман крст на ланчићу. Е то је Србин ! Ако имаш претензије да будеш "ђак генерације" онда причај о масонско-комунистичко-јеврејско-ватиканској завјери против најстаријег народа на свијету (по Деретићу). Мрзи све муслимане осим Меше Селимовића и Кусте. Све католике осим Иве Андрића. Све... ма све осим оних које ти готивиш. И добијеш диплому. Коју ја сигурно нећу имати прилику да видим.

Косовка

Ти си мој
Косовски бој.
И ране моје
и бол сав.
Пораз и стид,
и понос... што борих се.
За тебе.

Ти си мој
Косовски бој.
За те пјесме поје
рањени лав.
Страсти прескачем зид.
И гле, не уморих се.
Још срце зебе.

Ти си мој
Косовски бој.
Пораз и побједа.
Мој мит.
Непрестани.
Прича уз огњиште,
легенда света.

Ти си мој
Косовски бој.
У те душа гледа,
свега си бит.
Гост радо звани.
Моје вјечито бојиште,
и судба клета.

Није све тако сиво

Често ме људи сматрају песимистом и намћором. Ова немирна и несређена времена можда дјелују на мене тако да од муке "оплетем" по свему и свачему. Али у мору сивила, интереса и сплетки изроне тако ЉУДИ. Искрен да будем, сваки пут се позитивно изненадим. Мој први озбиљнији додир са хуманитарним радом био је акција помоћи за породицу Павловић на Кули. Самохрани отац троје малољетне дјеце, инвалид, са мјесечним примањима од 49 марака. Апел Лиге је уродио плодом. Скупило се тада новца, одјеће и хране, али најважније од тога, показало се да људскост проради кад је најтеже. Слиједи акција за Његоша Тадића (на жалост свих нас, мали борац није добио најважнији меч у свом животу).Уз пар дјечака и дјевојчица, мојих пријатеља и наших хуманих суграђана, организоване су рукометна и фудбалска утакмица. Успјела се скупити солидна сума за његово лијечење. Наставили смо. Лига и пријатељи из Синг Синга организују набавку школског прибора за основце. Одличан посао ! И као круна свега (лично, мој највећи успјех) акција "Искреним даром до дјечијег осмијеха". Обезбјеђивање средстава за новогодишње поклоне српској дјеци у енклавама на Косову и Метохији. Пунктови по кафићима, тржним центрима и велики концерт (Црквени хор "Бранислав Нушић" из Косовске Митровице) у дворани Славија. Пуна дворана - пуно срце. Награда ? Они осмијеси малишана Гораждевца, Бање, Осојана...у тренутку када им дајеш поклон. То се не може платити новцем ! На крају, желим да упутим захвалност за "све моје људе", који су се дрзнули да буду несебични. Таша, Ацо, Хелена, Зира, Гатара, Зорана, Весо, Тоша, Даница, Славиша, Ана... и остала многобројна армија оних који имају срце. Поставили смо неке нове стандарде у нашем граду.

Јебеш земљу која Босне нема

Дописујем се са једном Исланђанком. Углавном, укратко ми је описала своју земљу. Потомци викинга, рибари, имају гејзире. Онда сам ја њој (укратко) описао БиХ. Три предсједника, горњи и доњи домови народа, парламенти, три народа, четири вјере, два ентитета, 10 кантона, разне полиције, агенције, Сејдић и Финци... Рече ми да смо комликовани. И ја и Босна. И да не жели више да је смарам. А нама је тако занимљиво овдје у Босни. И у Херцеговини, Републици Српској, Федерацији, БиХ, ЗД кантону, ХН кантону, Брчком....