ФК Источно Сарајево

1. Ковач : корпулентни чувар мреже. Страствени ловац своје инстикте испољава и у шеснаестерцу, не либећи се истрчавати на висинске лопте. Продорног гласа (који се, морамо признати, истањио конзумирањем пива) командандује задњом линијом. Већ 11 година незамјењив међу стативама. Иако на заласку каријере, пружа солидне партије.
2. Видаковић: изданак омладинске школе игра на позицији десног бека. Повреде искуснијих играча су га гурнуле у први план што је он искористио и усталио се у првој постави. Својим одличним партијама заслужио је позив селектора Додика у репрезентацију. мрља у каријери су чести ноћни проводи.
3: Шантић: ексцентрични лијеви бек. Агресиван, брз, склон конфронтацији са судијама, противничким и својим играчима. Слабу технику надокнађује брзином. често остаје на противничкој половини што му тренери замјерају. Како ствари стоје, наредну сезону провешће мнегдје на позајмици.
4: Шеховац. Популарни О' Шеа је класични енглески штопер. Не краси га превелика интелигенција у рјешавању проблема у одбрани. Робусан, груб и добар у игри (повећом) главом. Ван терена посветио се школовању. Често добија картоне због грубих стартова.
5: Ковачевић: Шубињо је захвалан играч у штоперском пару. Ћутљив, ненаметљив и послушан. Није претјерано брз па преферира сачекати противника. Дуго је тражио своју позицију тко да је у РТВИС-у играо везњака.
6: Кошарац: задњи везни. Права радилица која се можда и не примјети на терену али одради много посла. Дијели лопте као на тацни, има добар преглед и одличан техничар.
7: Ступар: Вељко је продоран десни офанзивни играч који нема страха у дуелима. Добро се слаже са остатком средњег реда мада не бјежи ни од соло акција. Склон простим ријечима када се наже у конфликту. О њему круже приче да се воли дружити са директорима.
8: Ћосић: офанзивни везни виртоуз са лоптом ове екипе је процвјетао у задње двије сезоне. Играо је на Вучијој луци али није могао добити прилику поред искусног Гашановића. Доласком у ИС постао креатор игре који и послије мечева тренира у парку који је сам изградио.
9. Бабаљ: Дарко, Дарко, златна копачке Европе.Подсјећа на Пипа Инзагија. Шпиц који се не види већим дијелом утакмице али се онда нађе на правом мјесту у право вријеме. Расан голгетер који је љубав према фудбалу стекао на трибинама стадиона.
10. Божовић: Маринко игра шпица у пару са Бабаљем и велики дио јавности не схвата чему уопште служи. Тром, слабе технике и са мањком луцидних идеја.
11. Шешељ: Лијеви офанзивни, стамен и зачуђујуће брз обзиром на своју конституцију. Добар са лоптом, запошљава, пардон упошљава саиграче. Јак у дуелима али и у ноћним изласцима.

Чији је Илиџански борац ?

Поносан сам на све истинске српске борце Отаџбинског рата. На свог оца, своје комшије, знане и незнане хероје који су бранили српско име, не гледајући на партијску припадност. Исто тако, тужан сам што двадесет година послије рата велики број њих живи на ивици егзистенције. Да буде још жалосније - постоји и борачка организација која се "бори" за њихова права. Колико је успјешна, види се по томе што за двије деценије, а Бог зна још колико ће дјеловати, није збринула наше јунаке.
На територији општине Источне Илиџе дјелује "Илиџански Борац". Само име је дискутабилно, јер уз дужно поштовање према Илиџанцима, већина бораца са територије данашње општине није учествовала у борбеним дејствима на Илиџи већ у својим насељима (не пије воду ни обашњење да су насеља припадала пријератној општини Илиџа јер је Добриња била у Нови Град Сарајево). Логичније би било да се назове "Борачка организација општине Источна Илиџа" (овај проблем ће се рјешавати уласком ЛСС у Скупштину општине). Друга, још проблематичнија ствар је та што је предсједник предсједништва "Илиџанског борца" ( овдје нећу говорити о његовом учешћу у рату јер постоји доста контрадикторности па нека о томе суд донесу борци Илиџе) уједно и одборник СДС-а у СО Источна Илиџа и у Скуптини града Источно Сарајево. Уколико ово није сукоб интереса, онда бар улива неповјерење свим оним члановима организације који нису у тој странци. Није битно ни то што Г.Ш. тврди да тај посао обавља без надокнаде, јер је небројено пута злоупотребио борце у дискусијама на скупштини, говорећи као одборник своје странке а не борачке организације (постојевидео записи на РТВИС). Даље, ако је примарни циљ ове организације збрињавање демобилисаних бораца и дјеце погинулих бораца, зашто је у Илиџанском борцу запослен правник који не спада у ту категорију !? Политика је ушла у спорт, (не)културу... могли су бар заобићи ратнике. Нека Бог подари вјечни мир погинулим херојима а надљудску снагу да опстану оним који су преживили.

Друже Шантићу...

Дејана Шантића познајем скоро 20 година. Тачније, мислио сам да га познајем. Није ми сметало то што се декларисао као атеиста и што се крстио у позним годинама због црквеног вјенчања. Био сам му барјактар на свадби. Дејан није био агресиван. Знам да је само два пута био на ивици туче: једном на фудбалу када се посвађао са мном па нисмо причали три године и некад давно у постдејтонском периоду када је нашминкан у хаљини бјежао од раје на Четворци.

Пијем ја пиву у Сингу и дође Шантић са делегацијом Радикала. Предложи ми да будем њихов кандидат на листи Социјалиста (знам да звучи нелогично али то је политика, тако кажу). прихватио сам то сматрајући да помажем пријатељу. Нисам ништа тражио од њега. Сад се кајем што нисам. Усљедили су бурни инциденти са фашистима и фамозном сјекиром. Тада први пут почињем сумњати у искреност Шантића. Тражио сам од њега да повуче везе са Социјалистима и омогући ми да демантујем оне факине са БН-а. Није ми изашао у сусрет. Прешао сам преко тога и чак почео да обнављам давно умрле радикале на Источној Илиџи. У међувремену се мој друг политички курвао са Ћосићем, Тошовићем, Ником Трифковићем и паркетаром Берјаном. Морам нагласити да је све вријеме друг Шантић као папагај понављао како мора мене запослити. чак и пред министром Ђокићем је то наглашавао. Није се обазирао на моје примједбе да се мане ћоравог посла и не служи фразама Бабаља и Ћосића и да не даје лажна обећања. Кренуо је странпутицом, свађајући се са Ђурђевићем (објашњавијући Илиџанском одбору све њихове сукобе, као да је њих то занимало. Па они су били ту због мене а не њих двојице). Губио је компас мој друг кога су, схвативши да оде у понор, почели користити И Гаша за подстицај, и Данка за посао секретарице (она је већ посебан случај: од радодајке до фанатичне вјернице) и њеног мужа, Божић за своју жену, итд. На крају и син одборника Љубице Бјелице али су га претекли из НДП-а. Елитизам га опио, излазио је само у Луксор и Верону, да буде виђен са Сташом и сличним хоштаплерима. Вјероватно су моји савјети сметали "свемогућем" предсједнику СО. Иако су били реални и на крају су се и обестинили у свим случајевима. Више су му годиле ријечи полтрона. Друг Шантић није схватио да је са 100 гласова временски ограничен политичар. Други мандат може заборавити буде ли наставио живјети у облацима (и ако се ја будем заинатио па да га уништим као његовог колегу радикала Савића 2008. године). Друг Шантић једва чека да умре Шешељ јер га оптерећује. Тако мој пријатељ настави да ме запошљава, слушајући хвалоспјеве читача Кур'ана Слијепчевића, приправника Ешпека 35-љетног и сличних интелектуалних амеба. Да ли је комплекс прорадио у мирном и повученом Дејану. Да ли је комадић власти пореметио ум нашег Шанте? Ко зна, вријеме ће показати... да сам ја био у праву. Као и увијек.

Ко још навија за ФК Славија ?

ФК Славија је основан 1908. године у Сарајеву. Током Отаџбинског рата обновљен је рад клуба и брзо је постао симбол Српског Сарајева. Данас је то нека друга прича.
Колоне људи на путу према стадиону и пуне трибине су прошлост. Еуфорија да је Славија симбол нашег града спласнула је са првим сумњивим работама управе и маћехинским односом према навијачима. А Соколови (не као навијачка група већ покрет, јер су већину њих чинили навијачи Звезде и Партизана) су заиста били огледало клуба. Та енергија  којом се Славија бодрила задуго, или можда никад више, неће бити виђена.А онда су нечастиве силе умјешале своје прсте и све се распршило као сан. Лијеп сан. Навијачи су препознати као добро топовско месо за остваривање политичких циљева. "Вође" су награђиване једнократним помоћима општинских и градских власти, удаљавајући се полако од своје браће на трибини. Однос са управом је постао сведен на минимум. Неријетко се могло чути од малограђана који су сјели у фотеље да су навијачи небитни (ипак је новац много битнији). И десио се тада онај чувени расцијеп међу Соколовима. Са једне стране они лојални управи (многи од њих су данас на високим политичким позицијама) са циљем да добију још коју марку а на другој страни прави навијачи, срцем везани за Српско Сарајево и неке идеале. Кулминирало је то бојкотом утакмице против Жеље када је управа послала специјалце из полиције на "своје" навијаче. Тада почиње гашење, не само навијачког покрета, нашег заједништва. Опада број људи на утакмицама Славије а расте број уплата на кладионицама. Намјештене утакмице, подобни навијачи, прање новца... учинили су да Славија постане вјечити борац за опстанак. Окренули су леђа момцима који су је пратили широм Српске и Босне. Данас на утакмицама некада симбола града буде једва 150 људи. Српски клуб је пун муслимана, тачније татиних синова из Сарајева који нашој дјеци не дозвољва да покаже свој квалитет. мијењају се чланови управе као на траци, неспособни и фудбалски необразовани. Болесним политичким и финансијским аспирацијама Славија је изгубила чуваре Српског Сарајева, изгубио се дух заједништва. Данас на трибини буде двадесетак дјечака - навијача, који бодре клуб без смисла. Није то она НАША Славија. Често се сјетим старих, добрих времена и својих пријатеља са којима сам ишао на утакмице. Морам признати да ми недостају сва та дружења (па и понеки окршаји са федералним комшијама око стадиона и на Добрињи). Много смо емоција потрошили за клуб који нас је издао.