Источно Сарајево -зона сумрака

Када из правца Неџарића прођете поред Рифине куће, дочека вас табла са натписом "Зона сумрака". Некада се тај град звао Срспко Сарајево али пошто је Српства мањкало (изгубило се у пљачкању народа у послијератним временима) преименован је у Источно... које је опет изгубило сваки смисао јер нема ни "С" од Сарајева и Сарајлија. Дакле, Зона сумрака. На том малом подручју постоје чак двије општине. Јавне установе гдје се поједини одборници понашају као да су у јавној, хммм, кући. Елем, у ове двије подзоне све је могуће. Тако један начелник већ десет година грије гузицу у удобној фотељи и све што је успио јесте да себи изгради викендицу на згради (вјеровали или не). Даље, осуђивани криминалци ставе кравату умјсто заслужене омче и постају високи дужносници. Да би постао предсједник Борачке организације пожељно је да си у рату био конобар. Ако си незаконито постављени директор Културног центра, своје послове обављаш у ходнику. Можеш бити начелников возач и одборник у исто вријеме, јебеш сукоб интереса. Што да идеш у пензију када можеш бити директор Дома здравља. Имаш своју приватну полицију која хапси неистомишљенике. Локална телевизија мијења дресове али не и своје методе цензуре. Већина одборника се бира по медицинској дијагнози "тотална заглупљеност", довољно је да по команди дижу руке. Начелници крше закон и увјеравају нас да је то исправно. Сексуалне афере међу политичарима се категоришу као нормална појава. Градоначелник се понаша као стидљиви тетак. И можемо тако набрајати до зоре разне појаве и сподобе али се плашим да вам не буде мука. Ако на примјер видите Шубија у одборничким клупама, опустите се, то је у ЗС сасвим могуће. Зар сте заборавили Оџаковића ?

Добри(ца) Ћосић и зли Трапара

Када је 2012. године Љубиша Ћосић постао начелник ИНС искрено сам радовао. Дијелом због тога што је млад и образован човјек добио прилику, дијелом јер искрено не подносим кадрове СДС-а. Мора се признати и то да је његова побједа била олакшана подршком Радикала, Драшковићем као противкандидатом, те учешћем и кандидата ПДП-а. Ипак, Љубиша добија 45,85% гласова. У прве двије године његове владавине имали смо скромну али плодотворну сарадњу. И данас говорим како је то једини политичар који је изашао у сусрет ЛСС-у у реализацији хуманитарне акције за Космет, што је заиста ријеткост у овој суморној долини. Изградили смо и пријатељски однос без условљавања политиком. А онда... нешто се промијенило. Прва искра будућих ватри међу нама била је моја кандидатура на изборима испред Радикала, а сви знамо веома нездрав однос између Предсједник СО Дејана Шантића и Ћосића. Покушао сам балансирати на затегнутој жици, са  тврдоглавим политичарима на обје стране. Неријетко сам са Шантићем улазио и отворене сукобе бранећи начелника. Он ме је пак наградио епитетом небитне особе. Нема везе, идемо даље. Слиједи незаконито именовање директора Културног центра, гдје Ћосић у камере ТВИС-а рече, парафразирам: "можда некада свјесно или несвјесно кршимо закон, али то је у интересу грађана бла бла бла (!?)". Мој друг Љубиша ме тим подсјети на ове гилиптере са И. Илиџе који двадесет година уринирају по законским одредбама. И на крају, реанимација политички мртвог Гојка Драшковића, чије се име појавило као најозбиљнији кандидат за дирекота ЈКП Рад. Наравно, реаговао сам у свом стилу, не штедећи ријечи. Тада ме је Љубиша назвао и... разочарао. Ред патетике, ред набијања учињених услуга те сврставање у плаћенике (ох како то само звучи идентично реторици Ковачевих бандита). Као прво, једна еминентна и јавна личност не треба бурно реаговати на изјаве НЕБИТНИХ особа (а ваљда је Љубиша досљедан свог мишљења о мени). Даље, ако тражиш противуслугу за учињено добро дјело, значи да ниси чистог срца га ни учинио. Треће, ваљда је иоле интелигентној особи јасно (а начелник то јесте) да дадан нажалост често дјелује усамљено у Сизифовом гурању камена правде и да за то не добија новац већ лажно тапшање по рамену (већ сам се мало накривио). Да ли је параноја ухватила мог (ваљда бившег) друга ? Да ли сам ја сад непријатељ коме демонстративно окреће леђа на јавној расправи неку вече? Да ли је политика зло (као Дадан) да квари људе ? Изгледа да никада нећемо попити ону пиву коју ми је давно обећао.

Перунова сјекира и илиџански калифат

У словенској митологији, Перун је својом сјекиром уништавао зле духове. Можда сам зато, вођен насљеђеним инстиктом предака, посегао за њом у САМООДБРАНИ од напада Шеика Абу Контре.
Бијељински Нацисти (БН) по налогу (источно)илиџанског калифа Али Бабе и калифа умјесто калифа Ковач-паше, учинили су ме најпознатијом личношћу почетком октобра. Новинарка Јашаревић је превазишла безобразлук Братићке са РТВИС-а, која је својевремено забрањивала гостовање највећем сину Добриње у њиховим емисијама. Ипак њена цензура је ништа у поређењу са поганим рјечником првопоменуте персоне из миљеа журналистике. Укратко, семберски плаћеници (ко да више - његови смо) су својим прилозима натјерали Гебелса да се окреће у гробу и да његову пропаганду учине смијешном. У циљу оправдавања новца добијеног са запада за рушење актуелне власти, Далибор Трапара је представљен као монструм. У очи упада невјероватна сличност са почетка деведесетих када су муслимански медији идентично приказивали припаднике ВРС-а. Шаблон је приказати "своју" страну као невину, голоруку и жртву а оне друге оцрнити и сатанизовати. А шта је истина а шта је лаж?
- БН тврди да сам члан СРС. Ја сам ту странку напустио 2008. године.
- БН тврди да већ мјесецима водим кампању против СДС-а. Ја се против балканских талибана борим већ годинама.
- БН тврди да сам из чиста мира сјекиром уништио пункт СДС-а. Не спомињу физички напад на мене од стране Горана Шеховца, криминалца који је крао аутомобиле по сарајевским паркинзима и његово псовање моје мртве мајке (погинуле 14.04.1992). Не спомињу да сам се покушао одбранити на кућном прагу.
- БН тврди да сам напао волонтерке СДС-а. Милица Станишић, заведена овца илиџанског калифата сама у изјави овој сатанистичкој телевизији побија сама себе наводећи да их нисам напао.
- БН снима прилог о инциденту на сасвим другој локацији
- БН изоставља навести о физичком нападу на мене извјесног Матковића, званог Циго, локалног алкохоличара и повременог радника РТВИС-а.
Пункт јесам разбио, али ногом. Из једноставног народног револта и одбране части !
Ако постоје пси рата који мецима убијају за паре, онда су новинари БН-а пси предизборних кампања. Нису се удостојили питати другу страну за изношење своје верзије догађаја. Нису навели да је тај исти Шеховац у септембру прошле године упадао у локал Синг Синг и упућивао пријетње ликвидацијом Далибора Трапаре. Нису споменули приједлог Предрага Ковача да ме треба сачекати негдје у мраку. На крају крајева, новинар те куће Ђуровић одбија да дам изјаву за њих. Демократија на купусарски начин. Приведен сам у полицијску станицу као први политички затвореник у историји Источног Сарајева. Ако је то жртва коју морам истрпити да се униште талибани који двадесет године неуспјешно воде нашу општину а успјешно краду и варају народ, онда ми није жао што сам ноћ провео између четири зида.
СДС-овим улемама хвала на реклами. Ове године смо их начели, 2016. ћемо их докрајчити. не сјекирама, које нису ни употребљаване, већ гласом народа. Вријеме је да их пошаљемо на сметљиште историје, које се нећемо радо сјећати. Хвала свима који су ми у овим тешким данима пружали подршку. То су пријатељи и слободољубиви људи. Због таквих се и борим против ове банде.

( Т ) ко је Дадан ?

Наслов текста је инспирисан јавним конкурсом, пардон натјечајем, који је моја општина... шта ми је (?) опћина објавила у високотиражном тједнику из Мостара (Западни Мостар за Источно Сарајево).
Нисам ја најпаметнији ни најхрабрији (мада често тврдим да сам најљепши). Можда сам само мало гласнији од масе незадовољних грађана хибридног града у ком живимо. Дуго сам се тражио у идентитету Источносарајлија, покушавао прихватити неписана правила градских очева поријеклом са сеоских атара. Нисам успио. Мој први гријех који је дирнуо у каноне "свемоћне цркве" био је обнављање рада ОФК Касиндола. Иако је већина оних са здравим разумом схватила да је клуб замишљен као рекреативно друштво са циљем окупљања људи за дружење и опуштање (нешто слично као ФК Рекреативо из БЛ или Врбањуша), у нашој сивоморалној средини, затвореној за нове идеје, схваћено је као покушај подривања недодирљивог пројекта Славије, па и Фамоса, познатог по радним мјестима на платном списку општине. Те 2008. године почиње њихова борба против предсједника најпопуларнијег клуба ових простора. Не желећи се спуштати на ниво новопечених политичких дужносника, основао сам удружење грађана Лига сарајевских Срба. Мала група одабраних људи, вољна да сачува идентитет и све вриједне традиције оних који су морали напустити родни град. Та мала група је временом нарасла у незаустављиву локомотиву- предводницу народа. Не требам трошити ријечи на покушаје полудивље камариле да опструишу њен рад. Залудна је била њихова борба. Далибор Трапара, је са својим пријатељима постављао нове стандарде у Источном Сарајеву. Едукативни програми, обиљежавање историјских датума, хуманитарне акције... био сам (били смо) за корак испред њих у сваком моменту. Организација хуманитарних утакмица, скупљање школског прибора за основце, два велика концерта са гостима са Косова и Метохије. Све су то биле јеретичке работе противу њих. Ипак, кап која је прелила чашу био је мој блог. Текстови који су одударали од успаване бајке коју нам сервирају. Можда ће неко помислити да сам нарцисоидан али морају признати да сам својим писањем успио постати топ-тема у граду. Чудо невиђено. А ја сам писао само истину. Она највише боли. Њихове реакције на то су их оголиле и приказале у онако кави заиста јесу: недостојни функција које обављају. Обични робови својих интереса. Народ је то препознао, хвала Богу.
Настављам свој рад на мало вишем нивоу. Сад сам као нека јавна личност па се морам понекад суздржати од оштрих ријечи. Покушавам се снаћи у тим водама, срећом не више усамљен. Пливам заједно са народом. Ето, то је Дадан. Ништа страшно, зар не ?

Гдје си био ти кад је било најтеже ?

Колико је јадан овај наш хибридни град (мјешавина остатака цивилизације, горштаче суровости, малограђанства и злобе створене безнађем) показује и чињеница да сам ја, обични раб,  успио са својим текстовима (а Бога ми и конкретним стварима) узбуркати ту жабокречину. У мојој борби против квазиполитичара који нас у леру држе двадесет година, без трунке наде у боље сутра, неријетко сам био усамљен. Забрањивали су ми гостовања на ТВИС-у, ускраћивали помоћ током акција за Косово,пријетили батинама, трпањем у гепек, сачекивањем у мраку... али нисам посустајао. Био сам чврст у својим увјерењима, по цијену живота. Тек понекад, онако стидљиво, добијао сам подршку. Мало је оних који су скупили храброст да гласно и јасно кажу како стоје раме уз раме са мном. Било је и оних који су ме тапшали по рамену једино из разлога што сам противник супарничке политичке опције. У својим експериментима којима испитујем површног људском ума, тачно сам унапријед знао реакције сиротиње раје при објављивању (сада већ ексклузивне) фотографије са Шеховцем. Они који су ме до јуче подржавали из дебеле сјенке су разочарани, они који су истом табору са њим ме похваљују. Преко ноћи се окренуше улоге. Симпатије и мржња замијенише мјеста бришући све ове године и све моје пријашње ријечи. А током разговора са дотичним ја сам поновио све моје ставове и јасно предочио да од њих не одустајем. Главни критичари једног цивилизованог геста су се повампирили и почели да гризу. Опет иза леђа наравно. Као што нису имали муда да ми се придруже, исто тако немају муда ни да ми у лице кажу своје мишљење. Плаше се мрака. Ја се пак плашим да ће вјечно остати хиње и папци. И даље ви читајте моје текстове, полемишите и критикујте. И ако вам случајно храброст проради, јавите ми за ваше мишљење. Ако га уопште и имате.

Дивљи пси и дивљи људи

Чули сте већ вијест да су пси луталице заклали 34 козе на Младицама. Начелник општине се одмах појавио на лицу мјеста, са неким смијешним качкетом на глави, и обећао да "ће се преузети кораци ка расвјетљавању овог случаја". Опозиција је организовала конференцију за штампу како би грађане упознала са проблемом дивљих паса. Несрећне породице којима је причињена штета остале су да се надају како ће им се неко од ове двије велесиле смиловати и помоћи да надокнаде изгубљено. Јефтини политички поени се скупљају у свитање предизборних кампања. Проблем паса луталица није ту од прије три-четири дана. То траје већ годинама, исто као и фантомски пројекат азила за исте у општини Источни Стари Град. Тамо нема мјеста за "српске" луталице већ екслузивно право за смјештај имају пси из Федерације БиХ. Шега ! Такође, током прошле године забиљежено је више случајева напада паса на дјецу и одрасле у Источном Сарајеву. Мало је оних који су се тада огласили. Проблем је евидентан и крајње је вријеме да се он ријеши. Не зна пас ко је члан које странке. Он гладан, а можда и бијесан, напада без тражења партијске књижице на увид. А да ли сте чули за напад вандала из Федерације на Добрињу 4 ? Онако, налетили сте можда на ту вијест у спортском додатку РТРС-а. Онда сте вјероватно чули Драгишу Ћо(р)совића да је полиција благовремено интервенисала. Апсолутна лаж. Специјалци су стигли када се напад одавно завршио успут тренирајући строгоћу на момцима који су умјесто њих бранили грађане. Безбједоносна ситуација је задовољавајућа ? Прво су пљачкали кладионице и продавнице, потом обијали станове а чак су начелнику скинули точак са аутомобила. Сада су се окуражили па долазе у рушилачке походе. И замислите, ниједна странка се није огласила поводом овог инцидента. Ни власт ни опозиција. Разлог заиста не знам али је разочаравајуће. Могао је начелник навратити двадесетак метара од свог стана или неки СНСД-овац организовати конференцију у Еуру. Остали су нијеми. Исто тако су, и једни и други, ћутали када неко од општинских званичника јавно и без трунке стида пријети вјешањем на бандере својих неистомишљеника. Начелник се придружио својим примитивним сарадницима а опозиција се дистанцирала. Можда би и они то исто радили ? Ко зна. Дивљи су пси али су људи гори.

Разум у каналу

Сакупио сам 34 животна поена, прошао много тога, лијепог и ружног. Ишао разноразним путевима и стизао до свакојаких циљева. Само до памети никада нисам дошао. Човјек се учи на сопственим грешкама, кажу. Ја понављам једну те исту - не знам сакрити емоције. Ваљда зато често помислим како и нисам човјек већ некаква друга сорта. Хуманоидни октопод на примјер (појма немам зашто ми ова животиња паде на ум). У мене срце к'о пијаца, све на извол'те. Па кад неку заволим, то гужва баш као да је снижење од 50% на наранџе и лимун. И онда ми се смију. И иза леђа и у лице. Дођем им као кловн. А љубав не треба ду буде смијешна, љубав је најљепше осјећање, зар не ? Лијепо је кад мајка воли дијете, отац секретарицу а Раде ја'њетину у Јабланици. Јесам ли у праву ? Зашто је онда смијешно то што ја волим њу ? Је ли моја патетика подстакнута неуспјелом романсом баш толико зачињена хумористичким елемнтима да се не може суздржати од смијеха ? 'Бем ли га, мени уопште није смијешно ово кроз шта пролазим. Волио бих да је не волим. Волио бих да волим Курсаџије и ЗМБТ. Али ја волим њу јбг. И кажу да ће проћи тај осјећај. Можда. У једно сам сигуран: драже ми је на тренутак видјети њене очи од оног повика "ситноооо" два дана прије скидања војничке униформе. То што она мене не воли, то је већ друга ствар. Воли ме у некој паралелној димензији. Мене и запорке код Гојка. Гарант.

Протести у Источном Сарајеву

У јеку диригованих и политички мотивисаних  протеста у сусједном ентитету, јавило ме се много људи са питањима да ли ћу можда ја организовати нешто слично код нас. Наравно, прво сам простудирао праве намјере "гладних радника" и схватио о чему се ради. Нисам од оних који желе да руше, пале и пљачкају, јер овај наш град је ионако сироче ког су многи већ одавно попљачкали (рачунајући и данашњу гарнитуру). А да је народ незадовољан - јесте ! Уз ријетке изузетке, град нам воде апсолутно најгори могући кадрови. То је постава сличнија Монти Пајтоновом летећем циркусу него способној администрацији. Демобилисани борци се искоришћавају по потреби и за гласове, омладина препуштена пороцима, перспектива равна нули. Источно Сарајево као Главни град по Уставу је провинцијска касаба без озбиљних привредних субјеката. Да ли требамо изаћи на улице и протествовати ? Искрено, двоумим се. народ је безброј пута имао прилику да на отвореним листама изабере своје представнике у власти. Небитна је политичка опција већ поштење и способност тих кандидата. А било је и таквих људи. Нажалост, изабрани су људи са затворским стажом, сумњивом школском спремом и они који су дизали кредите прије избора и плаћали гласове. За наш народ важи она "сам пао - сам се убио". Опет, када би заиста кренула та маса очајника да искаже свој став и незадовољство, прикључио бих се. Само, треба сачекати да прође ово дивљање по Федерацији. Можда ова моја борба са аждајама не би била узалудна.

Кад ратник проговори

Свратим малоприје на кафу и да прелистам новине у локални кафић. Дигнем главу и угледам човјека са сивим качкетом на глави како стоји испред стола и гледа право у мене. Понудим га да сједне и попије пиће. Каже, чуо је да сам "зајебан" лик и да доста лају на мене. па да ме упозна. Бивши борац, запослен у пропалом државном предузећу. Мало је попио али ми није сметало. Из разговора са њим сам изашао богатији за пар људских ријечи. Први дио нашег разговора је протекао у његовом испитивању шта ја то радим и шта желим постићи. Услиједио је блок ратних прича (анегдоте и вицеви, јер прави ратник неће причати о лошим стварима). На крају, исприча ми догађај из фирме који је заправо филозофско објашњење наше стварности: У његовој фирми на јјесто директора је постављен дезертер из минулог рата, који је негдје у Србији завршио факултет, да би се, када је мирис барута напустио наша брда и долине, вратио у завичај. Наш ветеран, по сопственим ријечима, није неки пожртвован и вриједан радник па се деси да закасни на посао. Једном таквом приликом, на капији га дочека директор и упита: "Јоване (даћемо му то име), па ђе си био побогу?". Наш борац му мирно одговори: "Мислиш јутрос или деведесет друге?". Даље не треба ништа причати. Мени је довољна и она суза коју је невјешто покушао сакрити док му је поглед лутао по неким давним временима, рововима и траншеима.

Не вјерујем да ћу те наћи

Љубав не постоји. Све је то само мјешавина нездравих мисли, хормона и инстиктивна животињска потреба за партнером. И скоро сва људска популација се води том примитвном нуждом за продужење врсте. Има и она мала изопштена и проказана група која беспотребно и беспомоћно тражи доказ да ће се та, измишљена љубав, негдје указати. Ја спадам у те клете емотивне губавце који срљају у непостојеће и који чекају "нешто". Ја, Далибор, син Перин, првенац. Класични идиот кога треба водати по школама и показивати дјеци као примјер како мајка природа и Бог понекад погријеше. Сулудо и узалудно трошим своје вријеме на обичне женке, идеализујући их. Беспотребно. Оне унапријед знају ког мужјака ће изабрати. Сви моји стихови, све моје ријечи упућене њима су бацање лишћа у вјетар, који ће их ионако подићи са земље и носити у ковитлац. Тридесет четири љета изгубљена у тмини, вакууму. Срце, душа - све су то измишљени појмови. Мужјак треба да режи, ствара чопор и брани га. То је сва поента нашег битисања на овој планети. Лов да нахраниш младунце. Љубав не постоји. Остаје само лав у пуној снази који усамљено корача саваном, и слабим, готово нечујним, урликом призива оно чега нема. Треба пратити свјеже трагове и поломљене гранчице. Можда нека женка лежи у грму. Јер принцезе не постоје. Баш као и љубав.