- Знаш ли ону Јелену, плавушу из Добриње ?
- Мислиш ону што је у СНСД-у ?
- Е та. А њен момак је у СДС-у. Страшно.
Човјек је у суштини друштвено биће као и већина примата. Homo sapiens је тако од искона стварао сложене друштвене структуре које су сачињавале сарадничке (кооперативне) или такмичарске (компетитивне) групе. Нагон за припадањем групи стварао је породице, хорде, племена и на послијетку религиозне и идеолошке ентитете. Ми Срби смо то сврставање и дијељење у групе довели до савршенства: три просјечна припадника нашег народа у стању су формирати пет странака, три коалиције и још приде два независна посланика. И што је најважније, своје ставове и идеологије су спремни бранити до задње капи крви. Прескочићу историју парламентаризма код Срба (постојала су два најважнија правца: у независној Србији и покретима у Аустро-Угарској) пуног крви, убистава и буна и једнопартијски политички систем СФРЈ у коме су, гле чуда, Срби били у самом врху по лојалности Централном комитету. Распадом бивше нам државе и неуспјелим покушајем увођења вишепартијског и демократског друштва на сцену је ступило мноштво идеолошки поткованих покрета који су себи узели за право да се назову "представницима српског народа". Наравно, треба поштовати њихово увјерење да исправно и досљедно бране своје политичке програме. Мени је у фокусу "топовско месо" то јесте просјечно чланство тих странака. Да би јасније представили фанатично поистовјећивање обичног грађанина са партијом којој припада, као примјер ћу узети доњи дио Источног Сарајева (дакле двије општине) гдје живи, по грубим и фризираним процјенама, око 30000 становника. Број политичких странака које егзистирају на овом малом простору раван је тексту из рубрике "вјеровали или не". Лаик би помислио да су ти страначки организми у стању хибернације и да се гладни пробуде само током предизборних кампања. Варају се. Они су хиперактивни, у константном чувању својих локалних лидера, одбрани идеје и вјечитом тражењу непријатеља "њихове ствари". Тако се у нашој малој касаби политика увукла у спорт, кафане, свадбе и сахране. Неријетки су случајеви како двојица браће не говоре јер, за Бога милога, чланови су различитих опција. Чистачица у школи није вољна посуђивати своју метлу колегици јер је гласала за "оне". Љубав између двоје младих, политички супростављених људи је немогућа. Јавна је тајна да су и кафићи "обиљежени" страначким бојама. Гости су у великој већини из реда једне странке или коалиције. Као боља је кафа ту него тамо. Може се набрајати тако до јутра сва апсурдност нашег живљења у ИС-у. Оно што је главна одлика свих страначких активиста јесте недостатак културе дијалога и поштовања према другачијем мишљењу. Нема ту, брале мој, шта да се размишља и дискутује. Ми смо у праву и када нисмо у праву. То што 99% чланова странке не зна програм и циљеве исте је небитно - имају мајицу и качкет. То је довољно. А може се зарадити и покоји динар од лијепљења плаката, гласања за одређеног кандидата и попити које пиће на страначким журкама. Странке су постале секте са предсједницима као полубожанствима. Клањају им се, заклињу и воле их. "Не тражи себи идола" за њих не важи. Они су ту заповијест прекршили још ономад када су погазили "љуби ближњег свог". Шта имам да га љубим кад је њихов члан. Живио наш предсједник ! И док се силни новци расипају иза леђа просјечног радника, вјерног поштоваоца партије, ми се мрзимо, дијелимо, свађамо и тучемо. Завади па владај - Латини су чудо.
- Мислиш ону што је у СНСД-у ?
- Е та. А њен момак је у СДС-у. Страшно.
Човјек је у суштини друштвено биће као и већина примата. Homo sapiens је тако од искона стварао сложене друштвене структуре које су сачињавале сарадничке (кооперативне) или такмичарске (компетитивне) групе. Нагон за припадањем групи стварао је породице, хорде, племена и на послијетку религиозне и идеолошке ентитете. Ми Срби смо то сврставање и дијељење у групе довели до савршенства: три просјечна припадника нашег народа у стању су формирати пет странака, три коалиције и још приде два независна посланика. И што је најважније, своје ставове и идеологије су спремни бранити до задње капи крви. Прескочићу историју парламентаризма код Срба (постојала су два најважнија правца: у независној Србији и покретима у Аустро-Угарској) пуног крви, убистава и буна и једнопартијски политички систем СФРЈ у коме су, гле чуда, Срби били у самом врху по лојалности Централном комитету. Распадом бивше нам државе и неуспјелим покушајем увођења вишепартијског и демократског друштва на сцену је ступило мноштво идеолошки поткованих покрета који су себи узели за право да се назову "представницима српског народа". Наравно, треба поштовати њихово увјерење да исправно и досљедно бране своје политичке програме. Мени је у фокусу "топовско месо" то јесте просјечно чланство тих странака. Да би јасније представили фанатично поистовјећивање обичног грађанина са партијом којој припада, као примјер ћу узети доњи дио Источног Сарајева (дакле двије општине) гдје живи, по грубим и фризираним процјенама, око 30000 становника. Број политичких странака које егзистирају на овом малом простору раван је тексту из рубрике "вјеровали или не". Лаик би помислио да су ти страначки организми у стању хибернације и да се гладни пробуде само током предизборних кампања. Варају се. Они су хиперактивни, у константном чувању својих локалних лидера, одбрани идеје и вјечитом тражењу непријатеља "њихове ствари". Тако се у нашој малој касаби политика увукла у спорт, кафане, свадбе и сахране. Неријетки су случајеви како двојица браће не говоре јер, за Бога милога, чланови су различитих опција. Чистачица у школи није вољна посуђивати своју метлу колегици јер је гласала за "оне". Љубав између двоје младих, политички супростављених људи је немогућа. Јавна је тајна да су и кафићи "обиљежени" страначким бојама. Гости су у великој већини из реда једне странке или коалиције. Као боља је кафа ту него тамо. Може се набрајати тако до јутра сва апсурдност нашег живљења у ИС-у. Оно што је главна одлика свих страначких активиста јесте недостатак културе дијалога и поштовања према другачијем мишљењу. Нема ту, брале мој, шта да се размишља и дискутује. Ми смо у праву и када нисмо у праву. То што 99% чланова странке не зна програм и циљеве исте је небитно - имају мајицу и качкет. То је довољно. А може се зарадити и покоји динар од лијепљења плаката, гласања за одређеног кандидата и попити које пиће на страначким журкама. Странке су постале секте са предсједницима као полубожанствима. Клањају им се, заклињу и воле их. "Не тражи себи идола" за њих не важи. Они су ту заповијест прекршили још ономад када су погазили "љуби ближњег свог". Шта имам да га љубим кад је њихов члан. Живио наш предсједник ! И док се силни новци расипају иза леђа просјечног радника, вјерног поштоваоца партије, ми се мрзимо, дијелимо, свађамо и тучемо. Завади па владај - Латини су чудо.
Нема коментара:
Постави коментар