Босна и Херцеговина више личи на експериментално створење доктора Франкештајна него на нормалну државу. Дејтонски споразум је зауставио рат али не и све оне подјеле које вијековима тињају овдје. Андрић је то најбоље описао у дјелу "Писмо из 1920. године":
„Да Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари није тако ни чудан, и можда би се пажљивијом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непрозирним дубинама олује мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час… Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожности.“
Да се ја питам, ово бих поставио као члан 1. Устава наше (холивудске) државе. Имајући на уму све ово, ево замислићу себе на стадиону гдје игра нпр. фудбалска репрезентација БиХ. Како да навијам за Босну (и херцеговину) ? Морао бих обући дрес са грбом Икара (оне конзерве коју смо добијали у рату као хуманитарну помоћ). Па како да се идентификујем са месним нареском !? Химна Бих нема ријечи и опет не могу доживјети "патриотски занос". Морао бих успут купити заставу Турске или Саудијске Арабије. За ову прву ме баш и не вежу лијепе успомене јер је симбол једног од силних окупатора који су мој народ истребљивали, набијали на колац и протјеривали. Са ове друге, арапске, не знам ни текст прочитати. У навијачке реквизите додајем и ратну заставу тзв. Армије БиХ (са све хришћанским љиљанима). А под том заставом је неки Н.Н. припадник муслиманског народа четири године пуцао на мог оца. Перо ми то не би никад опростио. Утакмица почиње, публика је на ногама. И почиње пјесма: "Убиј Србина". Не, стварно не могу навијати за Босну. Па да ми и рођени брат наступа за њу. Извините. Држимо се ми наше мржње, нека нам буде наук. И нека свако воли оно због чега му срце заигра.
„Да Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари није тако ни чудан, и можда би се пажљивијом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непрозирним дубинама олује мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час… Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожности.“
Да се ја питам, ово бих поставио као члан 1. Устава наше (холивудске) државе. Имајући на уму све ово, ево замислићу себе на стадиону гдје игра нпр. фудбалска репрезентација БиХ. Како да навијам за Босну (и херцеговину) ? Морао бих обући дрес са грбом Икара (оне конзерве коју смо добијали у рату као хуманитарну помоћ). Па како да се идентификујем са месним нареском !? Химна Бих нема ријечи и опет не могу доживјети "патриотски занос". Морао бих успут купити заставу Турске или Саудијске Арабије. За ову прву ме баш и не вежу лијепе успомене јер је симбол једног од силних окупатора који су мој народ истребљивали, набијали на колац и протјеривали. Са ове друге, арапске, не знам ни текст прочитати. У навијачке реквизите додајем и ратну заставу тзв. Армије БиХ (са све хришћанским љиљанима). А под том заставом је неки Н.Н. припадник муслиманског народа четири године пуцао на мог оца. Перо ми то не би никад опростио. Утакмица почиње, публика је на ногама. И почиње пјесма: "Убиј Србина". Не, стварно не могу навијати за Босну. Па да ми и рођени брат наступа за њу. Извините. Држимо се ми наше мржње, нека нам буде наук. И нека свако воли оно због чега му срце заигра.
Нема коментара:
Постави коментар