Божур

Тог јутра нестаде страх.
Ситница мутна постаде
врата смрти или живота хук.
Из праха враћамо се у прах ?
У понор срама или у свјетлост наде ?
Вјетар је носио оружја звук...

На пољу равном
двије војске, два лава,
дивљих очију спремних на бој.
Опијен отаџбином славном,
дјететом што праведним сном спава,
не жали дати живот свој.

Започе вртлог крви.
Сабља на сабљу, копље на копље.
Урлици јече, жељеза траг.
Азијски оркан носи и мрви,
витезови падају к'о снопље.
Пада и анђео, пада и враг.

Падох и ја.
Оборише ме са помамног ата,
у блато оклоп сјајни леже.
Нестаде земља сва.
Врело живота цури са врата,
заплетох се у тамине мреже.

Мук прекри Косово.
Нигдје ни пјесме ни јаука.
Ни побједника ни пораженог.
Неспреман на ово,
и рањеном ми на сабљи рука.
Чекам да судбу одреди Бог.

Али умјесто сунца
угледах тебе. Самртни сан ?
Стојиш и гледаш у ране моје.
Као болан на постељи што бунца,
као старац од живота уморан
вапим да осјетим руке твоје.

Клечич, гледаш ме.
С крчагом златним кријепосне воде.
Руком милујеш моје власи.
Све ! Дао бих све
да чежња моја из очију оде,
вјечно ту поред мене да си.

Господе ! Слушах приче
да Косово божур, најљепши цвијет има.
Мирисом својим да душу кријепи.
И само ту може да ниче.
Ту љепоту видјех у очима твојим,
да ли си ти божур лијепи ?

Смијешиш се,топло, мило.
Кажеш да морам чувати снагу,
јер ме чека још битака много.
А око ми се у њедра твоја свило,
у трену те вољех к'о ниједну драгу.
И вјечно бих остао, када бих мог'о.

Дому мораш витеже поћи.
Чека те можда љуба вјерна,
ријечи ткаш као свилом меком.
А ја бих и дане и ноћи
к'о нека луда лаковјерна
пловио твојом зеленом ријеком.

И ране ће страшне зарасти моје,
и бојева љутих биће.
Ал' ока твог, крчага слатке воде, косе свиленкасте ?
Tога се, цвијете, витезови боје.
То је наша зора која никад не свиће.
Јер божур нигдје сем на Косову не расте.