Сакупио сам 34 животна поена, прошао много тога, лијепог и ружног. Ишао разноразним путевима и стизао до свакојаких циљева. Само до памети никада нисам дошао. Човјек се учи на сопственим грешкама, кажу. Ја понављам једну те исту - не знам сакрити емоције. Ваљда зато често помислим како и нисам човјек већ некаква друга сорта. Хуманоидни октопод на примјер (појма немам зашто ми ова животиња паде на ум). У мене срце к'о пијаца, све на извол'те. Па кад неку заволим, то гужва баш као да је снижење од 50% на наранџе и лимун. И онда ми се смију. И иза леђа и у лице. Дођем им као кловн. А љубав не треба ду буде смијешна, љубав је најљепше осјећање, зар не ? Лијепо је кад мајка воли дијете, отац секретарицу а Раде ја'њетину у Јабланици. Јесам ли у праву ? Зашто је онда смијешно то што ја волим њу ? Је ли моја патетика подстакнута неуспјелом романсом баш толико зачињена хумористичким елемнтима да се не може суздржати од смијеха ? 'Бем ли га, мени уопште није смијешно ово кроз шта пролазим. Волио бих да је не волим. Волио бих да волим Курсаџије и ЗМБТ. Али ја волим њу јбг. И кажу да ће проћи тај осјећај. Можда. У једно сам сигуран: драже ми је на тренутак видјети њене очи од оног повика "ситноооо" два дана прије скидања војничке униформе. То што она мене не воли, то је већ друга ствар. Воли ме у некој паралелној димензији. Мене и запорке код Гојка. Гарант.
Нема коментара:
Постави коментар