Љубав не постоји. Све је то само мјешавина нездравих мисли, хормона и инстиктивна животињска потреба за партнером. И скоро сва људска популација се води том примитвном нуждом за продужење врсте. Има и она мала изопштена и проказана група која беспотребно и беспомоћно тражи доказ да ће се та, измишљена љубав, негдје указати. Ја спадам у те клете емотивне губавце који срљају у непостојеће и који чекају "нешто". Ја, Далибор, син Перин, првенац. Класични идиот кога треба водати по школама и показивати дјеци као примјер како мајка природа и Бог понекад погријеше. Сулудо и узалудно трошим своје вријеме на обичне женке, идеализујући их. Беспотребно. Оне унапријед знају ког мужјака ће изабрати. Сви моји стихови, све моје ријечи упућене њима су бацање лишћа у вјетар, који ће их ионако подићи са земље и носити у ковитлац. Тридесет четири љета изгубљена у тмини, вакууму. Срце, душа - све су то измишљени појмови. Мужјак треба да режи, ствара чопор и брани га. То је сва поента нашег битисања на овој планети. Лов да нахраниш младунце. Љубав не постоји. Остаје само лав у пуној снази који усамљено корача саваном, и слабим, готово нечујним, урликом призива оно чега нема. Треба пратити свјеже трагове и поломљене гранчице. Можда нека женка лежи у грму. Јер принцезе не постоје. Баш као и љубав.
Нема коментара:
Постави коментар