Када је 2012. године Љубиша Ћосић постао начелник ИНС искрено сам радовао. Дијелом због тога што је млад и образован човјек добио прилику, дијелом јер искрено не подносим кадрове СДС-а. Мора се признати и то да је његова побједа била олакшана подршком Радикала, Драшковићем као противкандидатом, те учешћем и кандидата ПДП-а. Ипак, Љубиша добија 45,85% гласова. У прве двије године његове владавине имали смо скромну али плодотворну сарадњу. И данас говорим како је то једини политичар који је изашао у сусрет ЛСС-у у реализацији хуманитарне акције за Космет, што је заиста ријеткост у овој суморној долини. Изградили смо и пријатељски однос без условљавања политиком. А онда... нешто се промијенило. Прва искра будућих ватри међу нама била је моја кандидатура на изборима испред Радикала, а сви знамо веома нездрав однос између Предсједник СО Дејана Шантића и Ћосића. Покушао сам балансирати на затегнутој жици, са тврдоглавим политичарима на обје стране. Неријетко сам са Шантићем улазио и отворене сукобе бранећи начелника. Он ме је пак наградио епитетом небитне особе. Нема везе, идемо даље. Слиједи незаконито именовање директора Културног центра, гдје Ћосић у камере ТВИС-а рече, парафразирам: "можда некада свјесно или несвјесно кршимо закон, али то је у интересу грађана бла бла бла (!?)". Мој друг Љубиша ме тим подсјети на ове гилиптере са И. Илиџе који двадесет година уринирају по законским одредбама. И на крају, реанимација политички мртвог Гојка Драшковића, чије се име појавило као најозбиљнији кандидат за дирекота ЈКП Рад. Наравно, реаговао сам у свом стилу, не штедећи ријечи. Тада ме је Љубиша назвао и... разочарао. Ред патетике, ред набијања учињених услуга те сврставање у плаћенике (ох како то само звучи идентично реторици Ковачевих бандита). Као прво, једна еминентна и јавна личност не треба бурно реаговати на изјаве НЕБИТНИХ особа (а ваљда је Љубиша досљедан свог мишљења о мени). Даље, ако тражиш противуслугу за учињено добро дјело, значи да ниси чистог срца га ни учинио. Треће, ваљда је иоле интелигентној особи јасно (а начелник то јесте) да дадан нажалост често дјелује усамљено у Сизифовом гурању камена правде и да за то не добија новац већ лажно тапшање по рамену (већ сам се мало накривио). Да ли је параноја ухватила мог (ваљда бившег) друга ? Да ли сам ја сад непријатељ коме демонстративно окреће леђа на јавној расправи неку вече? Да ли је политика зло (као Дадан) да квари људе ? Изгледа да никада нећемо попити ону пиву коју ми је давно обећао.
Нема коментара:
Постави коментар