Када из правца Неџарића прођете поред Рифине куће, дочека вас табла са натписом "Зона сумрака". Некада се тај град звао Срспко Сарајево али пошто је Српства мањкало (изгубило се у пљачкању народа у послијератним временима) преименован је у Источно... које је опет изгубило сваки смисао јер нема ни "С" од Сарајева и Сарајлија. Дакле, Зона сумрака. На том малом подручју постоје чак двије општине. Јавне установе гдје се поједини одборници понашају као да су у јавној, хммм, кући. Елем, у ове двије подзоне све је могуће. Тако један начелник већ десет година грије гузицу у удобној фотељи и све што је успио јесте да себи изгради викендицу на згради (вјеровали или не). Даље, осуђивани криминалци ставе кравату умјсто заслужене омче и постају високи дужносници. Да би постао предсједник Борачке организације пожељно је да си у рату био конобар. Ако си незаконито постављени директор Културног центра, своје послове обављаш у ходнику. Можеш бити начелников возач и одборник у исто вријеме, јебеш сукоб интереса. Што да идеш у пензију када можеш бити директор Дома здравља. Имаш своју приватну полицију која хапси неистомишљенике. Локална телевизија мијења дресове али не и своје методе цензуре. Већина одборника се бира по медицинској дијагнози "тотална заглупљеност", довољно је да по команди дижу руке. Начелници крше закон и увјеравају нас да је то исправно. Сексуалне афере међу политичарима се категоришу као нормална појава. Градоначелник се понаша као стидљиви тетак. И можемо тако набрајати до зоре разне појаве и сподобе али се плашим да вам не буде мука. Ако на примјер видите Шубија у одборничким клупама, опустите се, то је у ЗС сасвим могуће. Зар сте заборавили Оџаковића ?
Нема коментара:
Постави коментар