ФК Славија је основан 1908. године у Сарајеву. Током Отаџбинског рата обновљен је рад клуба и брзо је постао симбол Српског Сарајева. Данас је то нека друга прича.
Колоне људи на путу према стадиону и пуне трибине су прошлост. Еуфорија да је Славија симбол нашег града спласнула је са првим сумњивим работама управе и маћехинским односом према навијачима. А Соколови (не као навијачка група већ покрет, јер су већину њих чинили навијачи Звезде и Партизана) су заиста били огледало клуба. Та енергија којом се Славија бодрила задуго, или можда никад више, неће бити виђена.А онда су нечастиве силе умјешале своје прсте и све се распршило као сан. Лијеп сан. Навијачи су препознати као добро топовско месо за остваривање политичких циљева. "Вође" су награђиване једнократним помоћима општинских и градских власти, удаљавајући се полако од своје браће на трибини. Однос са управом је постао сведен на минимум. Неријетко се могло чути од малограђана који су сјели у фотеље да су навијачи небитни (ипак је новац много битнији). И десио се тада онај чувени расцијеп међу Соколовима. Са једне стране они лојални управи (многи од њих су данас на високим политичким позицијама) са циљем да добију још коју марку а на другој страни прави навијачи, срцем везани за Српско Сарајево и неке идеале. Кулминирало је то бојкотом утакмице против Жеље када је управа послала специјалце из полиције на "своје" навијаче. Тада почиње гашење, не само навијачког покрета, нашег заједништва. Опада број људи на утакмицама Славије а расте број уплата на кладионицама. Намјештене утакмице, подобни навијачи, прање новца... учинили су да Славија постане вјечити борац за опстанак. Окренули су леђа момцима који су је пратили широм Српске и Босне. Данас на утакмицама некада симбола града буде једва 150 људи. Српски клуб је пун муслимана, тачније татиних синова из Сарајева који нашој дјеци не дозвољва да покаже свој квалитет. мијењају се чланови управе као на траци, неспособни и фудбалски необразовани. Болесним политичким и финансијским аспирацијама Славија је изгубила чуваре Српског Сарајева, изгубио се дух заједништва. Данас на трибини буде двадесетак дјечака - навијача, који бодре клуб без смисла. Није то она НАША Славија. Често се сјетим старих, добрих времена и својих пријатеља са којима сам ишао на утакмице. Морам признати да ми недостају сва та дружења (па и понеки окршаји са федералним комшијама око стадиона и на Добрињи). Много смо емоција потрошили за клуб који нас је издао.
Колоне људи на путу према стадиону и пуне трибине су прошлост. Еуфорија да је Славија симбол нашег града спласнула је са првим сумњивим работама управе и маћехинским односом према навијачима. А Соколови (не као навијачка група већ покрет, јер су већину њих чинили навијачи Звезде и Партизана) су заиста били огледало клуба. Та енергија којом се Славија бодрила задуго, или можда никад више, неће бити виђена.А онда су нечастиве силе умјешале своје прсте и све се распршило као сан. Лијеп сан. Навијачи су препознати као добро топовско месо за остваривање политичких циљева. "Вође" су награђиване једнократним помоћима општинских и градских власти, удаљавајући се полако од своје браће на трибини. Однос са управом је постао сведен на минимум. Неријетко се могло чути од малограђана који су сјели у фотеље да су навијачи небитни (ипак је новац много битнији). И десио се тада онај чувени расцијеп међу Соколовима. Са једне стране они лојални управи (многи од њих су данас на високим политичким позицијама) са циљем да добију још коју марку а на другој страни прави навијачи, срцем везани за Српско Сарајево и неке идеале. Кулминирало је то бојкотом утакмице против Жеље када је управа послала специјалце из полиције на "своје" навијаче. Тада почиње гашење, не само навијачког покрета, нашег заједништва. Опада број људи на утакмицама Славије а расте број уплата на кладионицама. Намјештене утакмице, подобни навијачи, прање новца... учинили су да Славија постане вјечити борац за опстанак. Окренули су леђа момцима који су је пратили широм Српске и Босне. Данас на утакмицама некада симбола града буде једва 150 људи. Српски клуб је пун муслимана, тачније татиних синова из Сарајева који нашој дјеци не дозвољва да покаже свој квалитет. мијењају се чланови управе као на траци, неспособни и фудбалски необразовани. Болесним политичким и финансијским аспирацијама Славија је изгубила чуваре Српског Сарајева, изгубио се дух заједништва. Данас на трибини буде двадесетак дјечака - навијача, који бодре клуб без смисла. Није то она НАША Славија. Често се сјетим старих, добрих времена и својих пријатеља са којима сам ишао на утакмице. Морам признати да ми недостају сва та дружења (па и понеки окршаји са федералним комшијама око стадиона и на Добрињи). Много смо емоција потрошили за клуб који нас је издао.
Нема коментара:
Постави коментар