Колико сам само пута чуо фразу "Источно (Српско) Сарајево су изградили Срби који су напустили Сарајево. Сурова истина која је постала предмет злоупотребе од стране политичара који играју на карту националних осјећања гласачког тијела. А да ли наш град, источно од Сарајева носи бар мало оног духа наших предака, који су под разним окупаторима успјели да свој идентитет очувају, надограде и презентују ? По том питању сам песимиста. Уз ријетке културне догађаје (на прсте једне руке се могу избројати) што се издвајају по значају за опште добро и едукацију, упловили смо у море гусала и пјевања "дугих". Слажем се да треба поштовати и ту традицију али претјераше са "убијањем Турака" уз помоћ коњских струна и гудала. Тако нам свака манифестација, било културна, политичка или комеморативна почиње довођењем гуслара (чак и бивших, као што је Миљан Миљанић). А шта смо то заборавили приликом селидбе из Сарајева ? Стаку Скендерову и њену дјевојачку школу "Свети Сава" из 1858. године. Николу Кашиковића и "Босанску Вилу". Деспиће и њихове позоришне представе (прве у Сарајеву). Јефтановиће и први модерни хотел у граду на Миљацки. Српско пјевачко друштво "Слогу"... и могао бих тако до јутра. Данас наша дјеца немају појма о раду Скендерове, немамо локалне новине (гасе нам и РТВ), аматерско позориште не игра представе због недостатка новца. Али зато Вера Матовић првачићима пожели почетак школовања. Надам се без пјесме "Шта ти моја блуза смета". Немамо ни музеј али имамо читав низ фантомских организација које се повампире једном годишње, оперу пар хиљада марака и опет се врате у свој сандук. Просвјета нпр. Ентузијасти који имају огромну жељу да промјене нешто на културном плану, осуђени су да се боре против добро увјежбане армије "површности". Али ја им скидам капу. Треба имати храбрости у овом нашем граду па искочити из шина апатије, ризиковати да те прогласе лудаком и шизматиком. Апсолутно их разумијем -један сам од њих.
Нема коментара:
Постави коментар