Нисам ја нешто посебан (једино мој психијатар каже да јесам). Обичан сам број, непаран али и немиран. Углавном егзистирам на овој планети као и сви остали припадници људске врсте, само што понекад прерастем у вулкан са ерупцијама критика на рачун власти, медија, жена, фудбалских клубова... Све у свему - просјечан дечко. Ако се под тим подразумијева да је нормално кад ти "еминентне личности" нашег града пријете трпањем у гепек, одвожењем на олимпијску планину Требевић и закопавање испод неког стогодишњег храста. И ако си подвргнут цензури на појединим медијима јер си неподобан. Вјерујем да ми је то враћање због критике терена за боћање. Не мрзим ја тај спорт него сам повриједио ногу шутирајући ону куглу. Јбг кад не знам правила. Као и 99,99% мојих суграђана. Ах, да. С времена на вријеме критикујем и борачке, културне и спортске организације (Боже овај је баш неки намћор). Већина каже за моја размишљања да сам у праву али ето... требао бих да ћутим, због успостављања космичке равнотеже. Никад се нисам разумио у ту астрономију. Изгледа да у том грму лежи зец. Или чучи. Тако некако. Ето, извршили смо пробој обруча, далеко бројнијег "непријатеља" и изашли на ослобођену територију. Сада сам блогер. Као Рајко Васић. Ја јесам напредовао у животу. У ПМ (није пушкомитраљез).
Нема коментара:
Постави коментар