Поштовани.
Обраћам вам се као легитимним представницима сарајевских Срба, који имате велику обавезу управљати народом, али истовремено (бар би тако требало) и дужност да са народом подијелите сва осјећања, како тугу, тако и радост. Јер ви сте први међу једнаким. Ускоро нам се ближи велики јубилеј - 95 година од како су јединице Друге српске армије под командом војводе Степе Степановића побједнички умарширале у Сарајево. Тај 6. новембар1918. године означио је крај 484 године дугог ропства српског народа на овим просторима (од турског освајања утврђеног града Ходидједа 1434. године). Датум на који сви заједно требамо бити поносни ! Мишљења сам да се може пронаћи начин како би скромно обиљежили овај догађај. Колико су били срећом опијени Срби Сарајлије тог дана најбоље се види из сјећања Маре Љубибратић која је славном војводи подарила ловоров вијенац: "Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вјенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог човјека, ширимо љубав, братство, јединство. (…) Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом Хероју и да својим очима види Слободу. (…) Када га је на једном састанку жена, једна угледна муслиманка огрнувши га дивном старинском махрамом у свом поздравном говору замолила да узме и њих у заштиту, одговорио је узбуђено да ће сви грађани без разлике вјере уживати права и слободу.
Бићу слободан па ћу вас позвати да на годишњицу ослобођења нашег некадашњег града (па тим и територије Источног Сарајева) заједно одемо у цркву и запалимо свијеће за све наше сународнике који су вијековима подносили жртву због свог рода и своје вјере, и за све хероје који су положили своје животе за највећи идеал једног човјека - слободу ! И за славног војводу Степу, кога су Срби Сарајлије цијенили и поштовали. Најбољи примјер за то је и говор Живка Нежића који je у име сарајевских добровољаца узео ријеч на сахрани војводе 1929. године:
Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће."
У име руководства и чланова Удружења грађана "Лига сарајевских Срба", Далибор Трапара.
Обраћам вам се као легитимним представницима сарајевских Срба, који имате велику обавезу управљати народом, али истовремено (бар би тако требало) и дужност да са народом подијелите сва осјећања, како тугу, тако и радост. Јер ви сте први међу једнаким. Ускоро нам се ближи велики јубилеј - 95 година од како су јединице Друге српске армије под командом војводе Степе Степановића побједнички умарширале у Сарајево. Тај 6. новембар1918. године означио је крај 484 године дугог ропства српског народа на овим просторима (од турског освајања утврђеног града Ходидједа 1434. године). Датум на који сви заједно требамо бити поносни ! Мишљења сам да се може пронаћи начин како би скромно обиљежили овај догађај. Колико су били срећом опијени Срби Сарајлије тог дана најбоље се види из сјећања Маре Љубибратић која је славном војводи подарила ловоров вијенац: "Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вјенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог човјека, ширимо љубав, братство, јединство. (…) Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом Хероју и да својим очима види Слободу. (…) Када га је на једном састанку жена, једна угледна муслиманка огрнувши га дивном старинском махрамом у свом поздравном говору замолила да узме и њих у заштиту, одговорио је узбуђено да ће сви грађани без разлике вјере уживати права и слободу.
Бићу слободан па ћу вас позвати да на годишњицу ослобођења нашег некадашњег града (па тим и територије Источног Сарајева) заједно одемо у цркву и запалимо свијеће за све наше сународнике који су вијековима подносили жртву због свог рода и своје вјере, и за све хероје који су положили своје животе за највећи идеал једног човјека - слободу ! И за славног војводу Степу, кога су Срби Сарајлије цијенили и поштовали. Најбољи примјер за то је и говор Живка Нежића који je у име сарајевских добровољаца узео ријеч на сахрани војводе 1929. године:
Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће."
У име руководства и чланова Удружења грађана "Лига сарајевских Срба", Далибор Трапара.
Нема коментара:
Постави коментар