Дочек Момчила - опроштај од разума

Пале дочекују Момчила из Хага. Еуфорија једнака доласку добро утовљеног брава у неко забачено село у Етиопији. Бивши предсједник Народне Скупштине Републике Српске је главна тема медија, спремају се волови за ражањ, салони љепоте нуде бесплатно чупање обрва. Херој, јунак, див, легенда... Грдно, грђе, Забрђе. Момо Крајишник - име које сарајевски Срби (они који у рату нису остварили материјалну корист и који су морали напустити прађедовска огњишта) изговарају са горчином. Човјек који је своје манипулаторске вјештине увјежбавао прије рата малверзацијама у Енергоинвесту и због којих је оптужен (политичким диловима ослобођен кривице) враћа се у нашу планинску пријестоницу. Вјерујем да ће ме попљувати сви поклоници лика и дјела "чике с' бујним обрвама" и његови страначки истомишљеници (ако је уопште још увијек члан СДС-а) али заиста не могу да замислим иоле нормалну особу из некадашњег Српског Сарајева која ће погазити самог себе те отићи да се поклони Момчилу. Момо је међу првима евакуисао намјештај из своје породичне куће из Забрђа, наредио измјештање фабричких погона и тако, без ријечи, наговијестио остатку сербског рода шта му је чинити.Касније се уживио у улогу телала те на сав глас позивао Чејене у нова ловишта и прерије. Више од 4000 погинулих борца Српског Сарајева свој вјечни мир ће морати потражити по уским улицама Братунца, Скелана, Бијељине, Шековића. Дејтонски чин издаје 100000 Сарајлија српског имена, Момо је знао и прихватио унапријед. Они су до те спознаје дошли у камионима и тракторима на путу до брда и увала гдје су им намијенили неко ново, боље и љепше Српско Сарајево. Момчило је из рата изашао као побједник. Становници Илијаша, Вогошће, Рајловца, Хаџића, Илиџе, Неџарића, Грбавице... били су колатерална штета. Једини пут када сам се сажалио на Момчила био је онда када је рекао како нема дјеци дати пет марака за ужину. Ваљда није уситнио милионе. Добро нам дошао Момчило, збогом наша памети.

Моника, удај се за мене !

Себичан сам, знам . Али када сам прочитао вијест "Разводи се Моника Белучи" туђи осјећаји ми нису били важни. Био је то дар са неба, испуњење мојих снова. Пуних четрнаест година сам патио гледајући те у туђем загрљају. Колико је само непроспаваних ноћи, туге и бола издржало ово моје срце. Моја љубав је је била искрена, незадржива и упорна. Знао сам да ће ми судбина једног дана отворити тајне стазе до тебе. Моника, удај се за мене ! Пишем неповезано, дјечачки и усхићено. Мораш ме схватити. Све, ти си ми све ! Смијали су ми се што узалуд чекам на тебе. Говорили су ми да је то несрећна и неузвраћена љубав. Да сам Андрићев Ћоркан, непоправљива будала. Али радије сам несрећно волио тебе него све остале жене. Била си ми појам, моја инспирација, моја патња и моја срећа. Била си ми... Моника удај се за мене ! Не могу ти понудити виле и јахте, авионе и бисере. Нудим ти душу, четрнаест година заробљену у боли, нади и вјерности. Издржао сам све битке, поразе и понижења. Сада је вријеме да се уздигнем на облаке побједе. Сада сам најсрећнији мушкарац на свијету. Моника ! Ево и сада, док пишем ово писмо, дрхтим и лебдим. Волим те. То знам. Моника, удај се за мене !

Источно Сарајево 2039. године

Отварање нових производних погона показало се као пун погодак у развојном процесу нашег малог града. Безусловна сарадња свих политичких странака и потписани "Меморандум о сарадњи и разумијевању" донио је резултате: Источно Сарајево се трансформисало у јак економски центар Српске. За релативно кратко вријеме створила се повољна атмосфера која је привлачила стране инвеститоре, побољшао се стандард грађана и отворила се могућност за реализацију пројеката који до тада нису били изводљиви. Број становника усљед миграција у новонастали рај је премашио бројку од 300000, изграђена је трамвајска пруга и тролејбуска линија, три биоскопске сале, Градски музеј, позориште, осам паркова и два излетишта на самом рубу града. Културни живот је процвјетао те смо у прилици бити домаћини 12 престижних, у свијету признатих, музичких и филмских фестивала. Регулисани су токови ријека те је у самом центру створено вјештачко језеро са мноштвом пропратних садржаја: спртско-рекреативних центара, отворених сцена и дјечијих игралишта. Али оно што је најважније грађанима, задржан је онај сарајевски дух и све тековине историје и културе који су чувани вијековима. Идентитет народа на овим просторима је тако уткан у темеље нове метрополе која ниче испод падина Требевића.
Овај текст је плаћен 850 Евра од стране "Канцеларије за односе са јавношћу Града Источног Сарајева". Одлука о висини надокнаде је донесена једногласно од посланика из редова свих странака.

Мишо - симбол села и градова под Игманом

Не тако давно са сјеверне трибине стадиона Славије орила се пјесма: "Суво грло, сјевер се утиш'о - помози нам Мунага Мишо".
Луцидна раја створила је од Мише Маунаге пандан познатијем имењаку из Сплита - Ковачу. Милиони прича везани су за овог пјевача народне музике. На страну његов квалитет или то да ли ту врсту музике слушате али треба признати да је мали број оних који за њега не знају. Једна од најпознатијих анегдота јесте она када је, наводно, Шабан Шаулић рекао: "Е мој Мишо, када бих имао твој глас, докле бих тек догурао у каријери". Међутим, има једна врло озбиљна ствар у вези глорификовања М.М.-а. Био је то заправо народни револт којим се, на шаљив начин својствен Сарајлијама, дигао глас против самопрокламованих звијезда и звијездица. Пјевачица, астролога, фудбалера и осталих "естрадних шминкера". Мишо је тако, не својом вољом, постао симбол отпора. У данашњим временима смо бомбардовани на силу фабрикованим "умјетницима" који на тренутак бљесну и нестану. Мишо је увијек ту: на фестивалима и свадбама, славама и у вицевима. Завршићу Крушкиним ријечима: "Јебеш град који нема Мишу".

Из које си странке, девојано млада ?

- Знаш ли ону Јелену, плавушу из Добриње ?
- Мислиш ону што је у СНСД-у ?
- Е та. А њен момак је у СДС-у. Страшно.
Човјек је у суштини друштвено биће као и већина примата. Homo sapiens је тако од искона стварао сложене друштвене структуре које су сачињавале сарадничке (кооперативне) или такмичарске (компетитивне) групе. Нагон за припадањем групи стварао је породице, хорде, племена и на послијетку религиозне и идеолошке ентитете. Ми Срби смо то сврставање и дијељење у групе довели до савршенства: три просјечна припадника нашег народа у стању су формирати пет странака, три коалиције и још приде два независна посланика. И што је најважније, своје ставове и идеологије су спремни бранити до задње капи крви. Прескочићу историју парламентаризма код Срба (постојала су два најважнија правца: у независној Србији и покретима у Аустро-Угарској) пуног крви, убистава и буна и једнопартијски политички систем СФРЈ у коме су, гле чуда, Срби били у самом врху по лојалности Централном комитету. Распадом бивше нам државе и неуспјелим покушајем увођења вишепартијског и демократског друштва на сцену је ступило мноштво идеолошки поткованих покрета који су себи узели за право да се назову "представницима српског народа". Наравно, треба поштовати њихово увјерење да исправно и досљедно бране своје политичке програме. Мени је у фокусу "топовско месо" то јесте просјечно чланство тих странака. Да би јасније представили фанатично поистовјећивање обичног грађанина са партијом којој припада, као примјер ћу узети доњи дио Источног Сарајева (дакле двије општине) гдје живи, по грубим и фризираним процјенама, око 30000 становника. Број политичких странака које егзистирају на овом малом простору раван је тексту из рубрике "вјеровали или не". Лаик би помислио да су ти страначки организми у стању хибернације и да се гладни пробуде само током предизборних кампања. Варају се. Они су хиперактивни, у константном чувању својих локалних лидера, одбрани идеје и вјечитом тражењу непријатеља "њихове ствари". Тако се у нашој малој касаби политика увукла у спорт, кафане, свадбе и сахране. Неријетки су случајеви како двојица браће не говоре јер, за Бога милога, чланови су различитих опција. Чистачица у школи није вољна посуђивати своју метлу колегици јер је гласала за "оне". Љубав између двоје младих, политички супростављених људи је немогућа. Јавна је тајна да су и кафићи "обиљежени" страначким бојама. Гости су у великој већини из реда једне странке или коалиције. Као боља је кафа ту него тамо. Може се набрајати тако до јутра сва апсурдност нашег живљења у ИС-у. Оно што је главна одлика свих страначких активиста јесте недостатак културе дијалога и поштовања према другачијем мишљењу. Нема ту, брале мој, шта да се размишља и дискутује. Ми смо у праву и када нисмо у праву. То што 99% чланова странке не зна програм и циљеве исте је небитно - имају мајицу и качкет. То је довољно. А може се зарадити и покоји динар од лијепљења плаката, гласања за одређеног кандидата и попити које пиће на страначким журкама. Странке су постале секте са предсједницима као полубожанствима. Клањају им се, заклињу и воле их. "Не тражи себи идола" за њих не важи. Они су ту заповијест прекршили још ономад када су погазили "љуби ближњег свог". Шта имам да га љубим кад је њихов члан. Живио наш предсједник ! И док се силни новци расипају иза леђа просјечног радника, вјерног поштоваоца партије, ми се мрзимо, дијелимо, свађамо и тучемо. Завади па владај - Латини су чудо.

Зборовање главара - истрага против... свих

Радња се одвија под зеленим чадором.
Присутни: Тантал (размажени син смијењеног Зевса), Хашим (локални башибозук), Леонида (несутрашиви антички јунак), Сенека (Неронов сајетник) и Мустафа (бивши Богоје).
Уз звецкање пивских флаша и дим са роштиља започе бесједа:
Тантал:  Да вам речем, браћо моја мила.
                Синоћ умал' да потегнем сабљу
                на писара, сотонину слугу.
                Усуд има да окаља пријесто,
                нашег цара и све дворске свите.
Сенека:  Ја га знадем већма од раније.
                Побратими некад и бијасмо,
                вино пили, фино бесједили.
                Шта му бјеше да сад 'вако збори
                и да ватру усред љета пали ?
Тантал: Кад ми приђе, крв прокључа моја
               те се једва од мегдана стрпих.
Хашим (једући пљескавицу): Јах ! Јес' он такав.
               'Оће он....
Леонида:  Ране моје зацијелиле нису
                  од бојева страшних термопилских.
                  А о мени ријечи горке писа
                  тај пакосник, то зло сјеме клето.
Мустафа: О пресвијетли краљу свих Хелена,
                   Ја сам чуо да тог проклетника,
                   златом злати силни Авазовић-ага.
                   Те му даје свилу и кадифу
                    да о нама грке ријечи пише.
                   Јал' је ага јал' је харамбаша Миле.
                   Неко вино сипа у крчаге.
                   У праву сам или знате боље ?
Хашим:  Ја бих још једну пиву.
                'Ладну ако море.
Сенека: Та немојте, ако Бога знате.
                Није злоба из њега изашла
                већ је инат што му не да мира.
                И ми знамо да у нашем двору
                није поток од меда и млијека,
                но се мора јоште поправљати.
Леонида: Нијесам неке изучио школе
                  да се са њим борим уз мастило.
                  Но сам хтио да му главу скратим
                  што ме боде писанијем својим.
Тантал:  Знадем браћо, сумњате у мене
                 што сам дијете смијењенога Зевса.
                 Али ја сам уз вас цијелим срцем
                 те сам хтио част нам сачувати.
                 Бритком сабљом или буздованом.
                 Наш је наум царство одбранити.
Хашим: Дал' да узмем опет пљескавицу
               ил' главушу овнову да чопам ?
Мустафа: Нисам са њим никад прозборио
                   ал' ми није никад срцу лег'о.
                   К'о да ми је нека чудна сила
                   тајну неку на ум пришапнула
                   да работу чини неправедну.
Сенека:  Треба бити мудар и достојан.
                 Мој је савјет да не пренаглите
                 јербо знадем ту ћуд човјекову.
                 Није перо к'о мач убојито.
                 Ваља сјутра са њим неђе сјести
                 те к'о људи рачуне средити.
Хашим: Имал' ође соли побогу сте.
               Ђе да једем месо несољено ?
Леонида: Будел' икад јопет прозборио
                  јал' о мени, јал' о нашем збору.
                  Механе ћу опет походити
                  да на мегдан њега ја позовем.
Тантал:  Јах  сви ћемо, јербо тако треба.
                 Сви смо, краљу, под истим барјаком.
                 Ја сам уз вас- одрекох се Зевса.
                 Треба њему језик да скратимо.
Мустафа: Право збориш, сви смо једна мишка
                   што носимо копље наше свето !
Сенека: Маните се крви и битака
                све ће бити како бити треба.
                Смириће се страсти узавреле
                олуја ће повјетарац постат'.
Хашим: Ова со ми страђну жеђ пробуди
                морам пиву једну да попијем.

Љубавни јади "младог" Дадана (3176-та епизода)

Када бих набрајао све своје промашене емотивне инвестиције, причи не би било краја. Моје мале, средње и велике љубави су по обичају биле бурне, пуне заплета као у латино-америчким сапуницама и све су се, баш све, завршавале неком чудном, злокобном тишином. Требам ли споменути да је већина њих спадала у категорију неузвраћених ? Елем, мој унутрашњи радар за откривање потенцијалних женских објеката је очигледно од самог почетка у квару. Или га не знам користити. Поштедићу вас дугих бесједа и историјата мојих Стаљинградских битака. Осврнућу се на ове посљедње изливе патетично-романтичних осјећаја које сам гајио према једној дјевојци. Завешћемо је у записник под шифром КД-9400. Прије него што сам, по ко зна који пут, упао у замку, сметнуо сам с ума ријечи моје пријатељице Ирине која ми рече, парафразирам: " Просто је невјероватно да не постоји женска особа да ти узврати сву љубав коју носиш у себи". Да сам боље простудирао ту изјаву, могао бих уочити да је ријеч "невјероватно" заправо значила: тако ти је суђено, јеби га..
КД-9400 сам упознао сасвим случајно. Да буде интересантније на први поглед ми се и није нешто нарочито допала. И онда, као по неком проклетству које сам наслиједио од неког претка у седмом кољену ('бем ли га, шта ли је то учинио ?) преполовио сам укупни збир година свог живота и почео се понашати као старији малољетник. Конфузан, непредвидив, нестабилан. Подразумијева се да сам наступио сасвим отворено, неискусно и балаво. Почео сам да размишљам о њој. Прво ми је била нека фикција, потом муза за пјесме, затим опсесија и на крају непријатељ. Однос између нас је био пун неповјерења, неразумијевања и оштрих полемика. Не знам за њу али ја сам недостатак физичког "обрачуна" са КД-9400 надокнађивао са разноразним "играчицама са клупе за резерве". И трајало је то, као што увијек траје кад сам ја у питању. Губио сам вријеме унапријед свјестан да Стаљинград неће пасти. Само сам се смрз'о. Битка је завршена. На разрушеном попришту остале су испуцане гранате (ријечи), чауре (мисли) и милиони лешева (узалудних осјећања). КД-9400 је задржала почетне положаје и кренула у контраофанзиву. Мени остаје само да се повучем назад у Берлин, нађем неку Еву Браун и да скупа извршимо самоубиство (мислим на брак, наравно). А Еву, то знам, нећу волити.

Базен наш насушни дајте нама...

Вјероватно сте прочитали вијест о породици Аћимовић из Бања Луке која се десет дана крила у стану како би комшије помислиле да су на мору. Па, могли су мало смањити ниво који јуре па отићи на неки базен у свом граду. Ми нивоа немамо. Нити базена. Економска ситуација из године у годину је све тежа и све је мањи број оних који себи и својој породици могу обезбједити једну седмицу на плажама Јадранског мора (о неким егзотичнијим мјестима нећу ни да говорим). Алтернатива је у базенима који сваки просјечни град има за своје грађане. Требиње, Фоча, Милићи... У Источном Сарајеву парола "купујмо наше" очигледно не важи па дневне карте за бућкање у отвореним и затвореним купалиштима морамо куповати у Федерацији. Додуше постоји базен у близини болнице Касиндо али је недовољан да прими све рабове Божије жељне освјежења. Ту су и покушаји купалишта на ријеци Жељезници али брате 'ладно је у њеним брзацима. До сада се на питање изградње базена одговарало како је то скупа и економски неисплатива инвестиција. Службени аутомобили ваљда не спадају у ту категорију. Дакле, опет смо остављени на цједилу, да се буквално купамо у зноју и циједимо наше мајице. А било би лијепо да имамо негдје потражити спас од ових врућина у нашем граду, зар не ? Као што рече један мој пријатељ: "Ил' на Отоку ил' у потоку", то је наша реалност. Е сад замислите да се уложе средства и да се направи базен. И сви пропратни садржаји: љетне баште, брза храна, сластичарне, спортски терени, вечерње свирке. За неку пристојну дневну улазницу гарантујем да би тај објекат био пун током цијеле сезоне. Наравно, сав приход би остајао нашим општинама а отворила би се прилика да се запосли и који несрећник са подужим стажом у Заводу за запошљавање. Ништа политички, чисто као обични, сунцем испржен грађанин.
П.С: Ја стварно одох на море и нећу се закључавати у стану због комшија. А љетовање су ми уплатитли Додик, Радончић, масонско-јеврејски лоби и остали страни плаћеници. Каже један фрајер да има поуздане информације да сам на њиховом платном списку.. Ја јутрос био у банци, немам ни марке на рачуну.

Овце, чобани, курјаци и умна ливада.

Овце дају вуну, месо, млијеко и глас на изборима. Претежно су бијеле боје али постоје и црне. То су бијеле вране. Некако штрче из масе. Сметају.  Чобани управљају овцама. Они их усмјеравају на пашњаке, врела и у торове. Нећу генерализовати па признајем да има и чобана-пастира који поред фруле и штапа прочитају и понеку књигу. Ријетки су али постоје. Бране овце од курјака, или би бар требали да их бране. У модерно доба чобани су почели стварати дилове са курјацима па прећутно одобре да нападну неку овцу. Црну наравно. Курјаци су дивљи, вулгарни и бијесни. Стварају мале чопоре и завијају, некад и без потребе. Бијеле овце се уплаше и не блеје. Црне пак покушају да се бране роговима. Таква нам је судба, морамо дијелити ове ливаде и ове ријеке, ове шуме и путељке (пред очима ми је Ханка Палдум). Кад смо већ код ливада, најважније је ако такву немаш у глави. А ако имаш то зелено пространство по коме ти слободно могу газити и овце, црне и бијеле, курјаци и чобани... спаса ти нема. Тада си заправо само један обични колац у огради од тора. Свако има право да изабере шта ће бити. Пажљиво бирај.
Додатак: силне паре се потрошише на неку борбу против говора мржње на интернету. Ја се питам има ли ико да се бори против овог прегласног завијања курјака ? Гдје су чобани да их млатну штапом ? Гдје је онај ловац из "Црвенкапе" ? Опет Аска мора сама да се бори против вука.

Класични аматеризам Бјелке, љубитељке трача

Брзина свјетлости је ништа у поређењу са брзином ширења трача у Лукавици. И обично то бива по оној народној: човјек прдне а на крају кажу да се уср'о. Сви ми који живимо у овом слијепом цријеву званом Источно Сарајево, морамо бити свјесни и спремни на злураду активност нечијих језика. Тога је било и биће. Уз кафицу, на слави, на утакмици па чак и на гробљу. Народ се храни туђим животима прикривајући сопствене поразе и прљаве ствари. Али мене фасцинира једна појава, сасвим неоубичајена до сада. Трачају људи који предмет свог оговарања можда никад и нису срели у животу. Само су чули да је то тренутно актуелно и да је "ин" надодати покоју лаж на причу. Постоји једна дјевојка, назваћемо је Бјелка, коју лично не познајем (нити она мене) а којој сам постао опсесија. Просто не може да спава, једе, пије, живи без мене. Мора ме споменути бар 12 пута дневно. По Бјелки, моја маленкост је дволична особа, лицемјер, нарцис и злонамјеран човјек. Тако сам, опет по њој, склон да на најгори начин увриједим неке њене блиске пријатеље. Она ме мрзи. Да, мрзи ме и не крије то. Можда бих и ја њу мрзио, да је упознам. Али ја је никад нисам ни срео. Знам само Бјелка има презиме које ми и није баш симпатично. Задивљен сам њеном инспирацијом да свакодневно изађе у јавност са екслузивним сазнањима шта сам ја то рекао о неком. И то ме је тотално изнервирало. Господе, зашто ме Бјелка не контактира да је барем усмјерим како и кога да вријеђа. Класична аматерка ! Али ја нисам себичан и покушаћу да младој дјевојци помогнем у њеном гађењу при помену мог имена: Наиме, Бјелка, да би ме правилно знала мрзити мораш ми увриједити интелигенцију. Ако си глупља од мене, а судећи по твом "раду" јеси, проспи ми неку неповезану шупљу и убјеђуј ме да је то једина исправна теза. Вјероватно ћу те одјебати и ето прилике да стекнеш антипатије. Говори ми неистине, омаловажавај неке моје акције и успјехе, буди љубоморна на мене без разлога. Гарантујем ти да ћу се потрудити да ме не волиш. Овако испада да си потајно заљубљена у мене. Глуми да си ми велики пријатељ па ми забиј нож у леђа. Е то је права ствар. Ту експлодирам и саспем све у лице. Увјерен сам да ће ти бити зло од мене. Тако се то ради, а не да се мучиш измишљати којекакве небулозе. Оне су на климавим ногама и раја ће сконтати да нису вјеродостојне. вапим за тим да се упознамо. Да те научим да ме мрзиш. очекујем да ми се јавиш, драга Бјелка.