Колико је јадан овај наш хибридни град (мјешавина остатака цивилизације, горштаче суровости, малограђанства и злобе створене безнађем) показује и чињеница да сам ја, обични раб, успио са својим текстовима (а Бога ми и конкретним стварима) узбуркати ту жабокречину. У мојој борби против квазиполитичара који нас у леру држе двадесет година, без трунке наде у боље сутра, неријетко сам био усамљен. Забрањивали су ми гостовања на ТВИС-у, ускраћивали помоћ током акција за Косово,пријетили батинама, трпањем у гепек, сачекивањем у мраку... али нисам посустајао. Био сам чврст у својим увјерењима, по цијену живота. Тек понекад, онако стидљиво, добијао сам подршку. Мало је оних који су скупили храброст да гласно и јасно кажу како стоје раме уз раме са мном. Било је и оних који су ме тапшали по рамену једино из разлога што сам противник супарничке политичке опције. У својим експериментима којима испитујем површног људском ума, тачно сам унапријед знао реакције сиротиње раје при објављивању (сада већ ексклузивне) фотографије са Шеховцем. Они који су ме до јуче подржавали из дебеле сјенке су разочарани, они који су истом табору са њим ме похваљују. Преко ноћи се окренуше улоге. Симпатије и мржња замијенише мјеста бришући све ове године и све моје пријашње ријечи. А током разговора са дотичним ја сам поновио све моје ставове и јасно предочио да од њих не одустајем. Главни критичари једног цивилизованог геста су се повампирили и почели да гризу. Опет иза леђа наравно. Као што нису имали муда да ми се придруже, исто тако немају муда ни да ми у лице кажу своје мишљење. Плаше се мрака. Ја се пак плашим да ће вјечно остати хиње и папци. И даље ви читајте моје текстове, полемишите и критикујте. И ако вам случајно храброст проради, јавите ми за ваше мишљење. Ако га уопште и имате.
Нема коментара:
Постави коментар